Osećanje slobode

Srbija možda hoće, možda neće u Evropsku uniju. Jesu bili izbori, ali kao da se ne zna šta hoće i kuda hoće Srbija. Ali, precizno se zna da je svega tri odsto studenata bilo u nekoj od zemalja EU, a da 70 odsto akademaca nikada nije prešlo granicu. Mladi su najčešće putovali u Grčku, Mađarsku i Bugarsku. Reklo bi se izbor po nuždi, najbliže i najjeftinije. Inače bi studenti najradije putovali u Italiju, Španiju i Francusku. Samo, to je trenutno za njih luksuz koji sebi ne mogu da priušte. Ono što je u razvijenim zemljama uobičajeno za mlade kod nas je – neostvarena želja. Ne samo da su ograničeni vizama, nego niti imaju mogućnosti da zarade radeći privremene poslove, niti njihovi roditelji imaju novca da ih pošalju u obilazak Evrope. Ovo su podaci iz istraživanja rađenog 2006. godine (Evropski pokret u Srbiji, Civilni dijalog i Kipired), ali otada se situacija nije mnogo promenila.

Kako kaže Vojislav Milošević, iz Evropskog pokreta u Srbiji, organizacije koja tri poslednje godine šalje naše studente u Evropu, novijih podataka i nema. Kao najčešći razlog za ostanak u zemlji mladi su navodili nedostatak novca (85 odsto) i teškoće oko dobijanja viza (82 odsto). Milošević, koji je menadžer projekta, kaže da studenti lakše dobijaju vize od diplomaca, kao i da kod nas putuju studenti koji su društveno aktivni.

Evropski pokret je za poslednje dve godine poslao oko 400 dobrih studenata, koji ranije nisu putovali, na mesec dana u Evropu. „Studenti koji su putovali preko našeg konkursa, u najvećem broju su prvi put izašli iz zemlje, a manji broj je bio u pograničnim zemljama. Vraćali su se zadovoljni i puni utisaka, sa zapažanjima da je leti cela Evropa izmešana, da su vozovi puni mladih iz različitih zemalja. Ovoj projekt je napravljen sa idejom da se mladi obrazuju i da se u Srbiji promoviše vrednost upoznavanja sa drugima.”

Jedna od studentkinja koja je putovala, Danijela Vukov sa FPN-a, napisala je po povratku: „Putovanje bilo koje vrste, pa makar i u susedni grad, nudi mogućnost da se upozna mnogo ljudi i doživi pregršt lepih stvari, a kamoli krstarenje kroz evropske prestonice. Nezaboravno iskustvo i osećanje nesputanosti i slobode ću dugo pamtiti. Jedino bih volela da se što pre otvore granice Evrope i da putovanje više ne bude privilegija, već pravo”.

Drugi student je napisao i ovo: „Činjenica s kojom se u svoje izolovane prostore vraćaju putnici iole voljni da tu činjenicu prihvate je sledeća: ne samo što su vozovi tačni, a javni toaleti mirišljavi, već su ljudi u toj tobože hladnoj Evropi i te kako gostoprimljivi, devojke i muškarci su i tamo lepi, znaju da se odlično zabavljaju, a umeju da popiju i više od ovdašnjih heroja bez padanja pod sto.”

Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, hvali ovaj projekt koji je počeo sa sto studenata, a sada ih putuje tri stotine godišnje. Ona kaže da je Srbija u svetu koji je do te mere međuzavisan, gde su događaji i procesi međuzavisniji nego ikada jer je svet povezan više nego ikada. Jasno je njoj da se ljudi povezuju i Internetom, ali kaže: „Dok čovek ne putuje on ne može da shvati šta je prava, a šta virtuelna stvarnost. I samo se putovanjem razbijaju predrasude i strahovi koje su rezultat neznanja. Na putovanjima strahovi i predrasude budu testirani na realnost”.

Putovanja preko granice su u Srbiji pre svega „šoping ture” i letovanja. Ređa su putovanja da bi se upoznao svet, da se vidi kako se tamo daleko uči, leči, radi, štedi, zabavlja... Međutim, svakim danom će sve više biti onih koji će putovati da bi učili i upoređivali. Moraće to da rade i biznismeni, i birokrate, i lekari, i filmadžije. Sportisti već dobro znaju da nema napretka bez poređenja sa svetom.

„Mladi se moraju upoznati s boljim školama i tehnologijama. Mi i dalje zaostajemo za svetom i ako mladi i dalje ne budu putovali imaće manje saznanja i iskustava, uspostavljanje komunikacije će se usporiti, a sve to neće dovesti do promene predstave koja u svetu postoji o Srbiji. Ne može samo skup spot na Si-En-Enu predstavljati zemlju, jer zemlja nisu samo brda, doline i reke, već i ljudi koji će ako budu imali predrasude još više zaostajati”, kaže Sonja Liht.

A predrasude sredine u kojoj rastu mladi se najlakše i najbolje oslobađaju na putovanjima po svetu. Nije li Srbija nekada znala da šalje svoju mlađariju na škole u svet kako bi ona posle taj svet donela u Srbiju. A za trenutnu mrzovolju prema Evropi Sonja Liht kaže: „Mogu neki političari iz dnevno-političkih razloga da pljuju Evropsku uniju, ali ne znam nikoga ko je poslao svoje dete u Rusiju da studira”.