ДУПЛО ГОЛО

Борис Тадић је у својству председника државе обавезан да разговара са сваким ко нешто представља у овдашњем политичком сазвежђу, али од њега се као лидера једне од две најјаче српске странке очекује да више не трпи уцене минорних партија чији су шефови једино имали њух да у право време буду на правом месту.

Мучна процедурална игра око тога да ли ће став о Политичком споразуму са ЕУ прво дати влада или парламент. Минирање рада скупштинског одбора. Забрана доласка стенографима. Игнорисано писмо 17 министара. Каприциозно одлагање председничке инаугурације. Да ли ико помишља како нас виде тамо у Бриселу или у Москви? Да не буде заблуде, виде нас као примитивце.

Партитократија ће нас убити. Нископроцентне странке су рак рана Србије јер су се дочепале кључних места одлучивања. Србија је свакако још далеко од англосаксонског бипартијског модела, али би морала да се ослободи праксе да странке са 5–10 одсто бирачког тела условљавају, диктирају и фактички креирају нашу политику.

Управо то, поново, покушава Војислав Коштуница. Премијер, чија је странка лукаво избегла тржишну процену вредности на последњим изборима кријући се иза Веље Илића, користи овај апсурд да би – увезујући проблем Космета са европским интеграцијама – одређивала нашу будућност.

Иако су и радикалска и реформска Србија показале да немају проблем са ЕУ, премијер ствара дилему која је не само директна издаја коалиционог партнера, већ и позив да се уздржимо од европског пута.

Коштуница ме подсећа на бившег америчког председника Џералда Форда за кога су говорили да није у стању да у исто време хода и жваће жваку. Тако и он. Пошто схвата да му без косовске агенде нема политичког опстанка, све ставља на једну карту, укључујући и лични идентитет. Сећате се онога „Ко смо, шта смо без Косова!”

Питање је дана када ће Косово постати независно. Када је схватио да му косовски џокер измиче из руку – јер верујем да овај измучени народ нема намеру да у недоглед ламентира над изгубљеном провинцијом док су му џепови празни – Коштуница је сопствену али и колективну будућност Србије увезао с побуном против ЕУ због „противправног” слања мисије на Косово.

Премијер говори о „обмани” из Брисела. Да рашчистимо неке ствари. Србија дуже од две године сарађује са Европљанима на Косову и чиста је обмана представити да је Београд затечен одлуком да ЕУ преузме мисију од УН. Србија је пратила припреме и није протестовала све док ДСС није окренуо ћурак представљајући да је реч о европској завери иза наших леђа.

Европљанима може штошта да се замери, али тиме не решавамо проблем. Уколико се свађамо ништа нећемо урадити. Уосталом, спорни документ „Заједничка акција” о косовском ангажману не садржи ни правни оквир ни начин или време упућивања мисије на Косово. Зашто онда толика повика ДСС-а?

Биће да се питање Политичког споразума злоупотребљава као повод за напад на Тадића. Уколико лидер кампање за освајање Европе попусти, руши сопствени ауторитет и политички идентитет који је већ кородирао током године болећивих уступака премијеру.

Уколико остане чврст, пада влада. То би значило да ће неки технички или мањински кабинет, у сваком случају прелазна институција, дочекати проглашење косовске независности. Председник Републике био би у том тренутку једина институција која би се повезала с губитком колевке српства. Лака мета.

Коштуница се политикантски игра ватром. Он себе доживљава месијански, али за разлику од многих играча из његове околине који би га сутра продали зарад неке друге коалиције, открива да је због сопственог политичког опстанка спреман да се коцка будућношћу Србије. Јер шта је него чиста деструкција одустајање од европских интеграција?

Ако се буде инсистирало на потписивању Политичког споразума са ЕУ онда овој влади нема будућности, каже министар Самарџић. У праву је.

За претпоставити је да ДС и његови коалициони пaртнери не могу да одустану од „освајања Европе”. Што значи да не смеју да уђу у трули компромис. Влада по сваку цену, односно премијер по сваку цену, већ су ДСС довели до ивице цензуса. Цену би могао да плати и ДС јер ма колико лидери мислили да су гласачи „њихови” (В. Илић, сабрани говори), нека Тадић захвали и мени јер је победио мојим гласом.

Премијер ће, са своје стране, све учинити да остане у седлу. Лидеру мањине су наклоњене звезде, под условом да се коначно изјасни и каже која му је политика блискија. Приклањање радикалско-еспеесовском блоку је сасвим легитимно, али мора да буде транспарентно.

Коштуница би могао да иде на реконструкцију кабинета из кога би се повукли – или били уклоњени – министри ДС-а и Г17 плус. Представљена као влада за одбрану националног интереса у драматичном тренутку отимања Косова, његова нова творевина лако би добила подршку већине у парламенту: радикала, народњака и СПС-а. Тачка. Нема више.

Солидна већина значила би да такав кабинет може дуго да опстане на власти. Могао би, али неће, јер у себи садржи чип аутодеструктивности: заустављање европских интеграција, улазак у самоизолацију, бежање страног капитала.

Не треба ми влада која се олако одриче Европе зарад властодржачких амбиција неких њених чланова. Не треба ми влада која ће напустити једну од најбитнијих одредница 5. октобра. Не треба ми влада која уценама узурпира већинску вољу бирачког тела.

Дуго смо таоци одбеглог генерала. Сада прети опасност да постанемо таоци мрзовољног кочничара у премијерској фотељи који би да заустави европски воз упркос чињеници да је 70 одсто Срба спремно да се укрца у композицију према Бриселу.

Драматично увезивање Косова и ЕУ је провидна, надасве себична страначка игра и овај народ то треба да зна. Политички споразум са ЕУ је део процеса и никако није „једно дупло голо” како би да увери поменути министар Самарџић. „Дупло голо” је да останемо и без Космета – што следи – и без ЕУ – што би била непроцењива штета.

Ова земља нема времена и себи не сме да дозволи да буде жртва блокатора окупљених око премијера и његовог народњачког партнера који, док се брчка у базену, себи даје право врховног жреца па каже да би онај ко Споразум са ЕУ потпише одмах био проглашен за издајника.

Рекао бих да је управо супротно. Непотписивање уговора и напуштање европских интеграција је издаја кључних вредности за које се Србија определила.

Тадић је заказао разговор с Коштуницом и Дулићем. Биће то последња прилика да се избегне пад владе – под условом да премијера убеде да не настави ризичним путем минирања европске пруге.

Србији треба јединствен одговор на скору независност Космета. Председник и премијер су учинили све што је у њиховој моћи да до тога не дође. Пошто сила Бога не моли, биће оно што бити мора. Али ЕУ не сме да се дира.

Са јединственим одговором за Косово, влада може да опстане. Колико? Уз овакве разлике коалиционих партнера и не треба дуго да траје. Време је да се српска политичка сцена укрупни. И да крајња десница коју данас, после приближавања радикала центру, репрезентује ДСС, буде архивирана. Да нам у некој новој прилици не би кидала нерве уценама око будућности.