Субота, 20.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Чоканчићем си ме, чоканчићем ћу те

Чоканчићем си ме, чоканчићем ћу те
Из филма „Дивље приче” Дамијана Шифрона (Промотивна фотографија)

Чоканчићем си ме, чоканчићем ћу те – жестоко, из све снаге право у главу! Да ти се осветим за сву бол, патњу, неправду, понижење и срамоту коју си ми нанео. Да те збришем, да нестанеш.

 Да ли вам је икада овако нешто, без обзира колико богобојажљиви били, пролетало кроз главу у ситуацијама када су људи око вас, у свету у којем јачи једу слабе, распиривали у вама вулкан беса, доводили вас до усијања и ивице нервног слома? Сигурно да јесте, само што вам ни на крај памети није било да то и реализујете. А видите, Аргентинцу Дамјану Шифрону јесте. Додуше, само у филму, у којем нам је на интелигентан и духовит начин показао на шта би овај наш свет личио када би ми својим примарним нагонима, фрустрацијама, инхибицијама, без икакве контроле пустили на вољу и када би освета била наша звезда водиља.

 Мотив освете одавно егзистира у западним кинематографијама, али начин на који је овај мотив у црној комедији „Дивље приче” („Relatos salvajes”) искористио млади аргентински сценариста и редитељ Дамијан Шифрон, унело је прилично оригиналности и инвентивности у тај постојећи филмски (под) жанр „филм освете”, чији су владари последњих година момци попут Квентина Тарантина или Роберта Родригеза.

 Шифрон драматуршки разиграно, у црнохуморно-анархичној филмској збирци од шест кратких прича, даје варијације на тему неконтролисаног беса, у данашњем конзументском свету те најмодерније и најзаразније емоције, отварајући и нека занимљива филозофска питања и истражујући екстреме људског понашања које можемо видети сваки дан ( наравно не у овако радикалном облику) .

 Шифрон твори омнибус у којем тих шест кратких филмова, осим заједничког мотива, повезује и један исти аутор и један исти тим –директор фотографије, монтажер и дизајнер звука ( изврсни Хавијер Хулија, Пабло Барбијери Карера и Хосе Луис Дијаз), композитор (Густаво Сантаолала) – те се зато овде може говорити и о високо уједначеном стилу и промишљеној функционалности целине.

  У првој причи, некадашњи неуспешни студент класичне музике а сада стјуарт, авион који је предходно напунио људима што су га на било који начин повредили у животу, обрушиће директно у родитељску кућу. Прича брзопотезно и експлозивно почиње и завршава се још пре најавне шпице филма који је писан пре две-три а снимљен још прошле године, али актуелни случај обрушавања авиона „Џерманвингса” опасно је приближио Шифронову духовиту имагинацију пукој стварности.

 У другој причи конобарица ће се крваво осветити локалном политичком моћнику који јој је уништио породицу. У трећој, најбруталнијој, Шифрон се свети свим возачима-силеџијама на путевима. У четвртој (уз шесту причу и најбољој), пиротехнички експерт дићи ће у ваздух бирократизовани градски „Паркинг сервис”, чији му „пауци” немилосрдно и упорно односе ауто и тако постати национални херој. У петој (најмање екстремној), Шифрон мотив освете смешта у окриље корумпираног система и (пре)заштићене „златне деце“ богаташких породица, док у шестој причи (најдужој и визуелно сложено раскошној) пуном моторном снагом предочава како „слатка” и експлозивна освета може бити, када млада на свадби открије да је младожења прељубник...

 Занатски вешто, стилски тачно промерено, Дамијан Шифрон гледаоцима нуди колоритну галерију ликова који реагују импулсивно и осветнички. Уколико би се људи понашали попут ликова у Шифроновим „Дивљим причама“, цивилизација би се начисто распала.

 Шифрон у свом филму нуди и плејаду вансеријски моћних аргентинских глумаца, што су својим изведбама све ситуације у којима се људскост изгуби у дивљим нагонима, начинили и крајње уверљивим и крајње могућим, готово хиперреалистичким. И наравно, комичним.

 Захваљујући пре свега сјајној, духовитој и интелигентној идеји, довитљивој разради и сасвим убедљивој реализацији (у чему су као копродуценти допринела и шпанска браћа Алмодовар), филм „Дивље приче” освајао је и гледаоце и критичаре још од прошлогодишњег Санденса, преко прошлогодишњег Кана, номинације за Оскара, па све до овогодишњег Феста на којем му је припала и награда публике. А зашто је тако, проверићете ових дана у биоскопима.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.