Чоканчићем си ме, чоканчићем ћу те

Чоканчићем си ме, чоканчићем ћу те – жестоко, из све снаге право у главу! Да ти се осветим за сву бол, патњу, неправду, понижење и срамоту коју си ми нанео. Да те збришем, да нестанеш.

 Да ли вам је икада овако нешто, без обзира колико богобојажљиви били, пролетало кроз главу у ситуацијама када су људи око вас, у свету у којем јачи једу слабе, распиривали у вама вулкан беса, доводили вас до усијања и ивице нервног слома? Сигурно да јесте, само што вам ни на крај памети није било да то и реализујете. А видите, Аргентинцу Дамјану Шифрону јесте. Додуше, само у филму, у којем нам је на интелигентан и духовит начин показао на шта би овај наш свет личио када би ми својим примарним нагонима, фрустрацијама, инхибицијама, без икакве контроле пустили на вољу и када би освета била наша звезда водиља.

 Мотив освете одавно егзистира у западним кинематографијама, али начин на који је овај мотив у црној комедији „Дивље приче” („Relatos salvajes”) искористио млади аргентински сценариста и редитељ Дамијан Шифрон, унело је прилично оригиналности и инвентивности у тај постојећи филмски (под) жанр „филм освете”, чији су владари последњих година момци попут Квентина Тарантина или Роберта Родригеза.

 Шифрон драматуршки разиграно, у црнохуморно-анархичној филмској збирци од шест кратких прича, даје варијације на тему неконтролисаног беса, у данашњем конзументском свету те најмодерније и најзаразније емоције, отварајући и нека занимљива филозофска питања и истражујући екстреме људског понашања које можемо видети сваки дан ( наравно не у овако радикалном облику) .

 Шифрон твори омнибус у којем тих шест кратких филмова, осим заједничког мотива, повезује и један исти аутор и један исти тим –директор фотографије, монтажер и дизајнер звука ( изврсни Хавијер Хулија, Пабло Барбијери Карера и Хосе Луис Дијаз), композитор (Густаво Сантаолала) – те се зато овде може говорити и о високо уједначеном стилу и промишљеној функционалности целине.

  У првој причи, некадашњи неуспешни студент класичне музике а сада стјуарт, авион који је предходно напунио људима што су га на било који начин повредили у животу, обрушиће директно у родитељску кућу. Прича брзопотезно и експлозивно почиње и завршава се још пре најавне шпице филма који је писан пре две-три а снимљен још прошле године, али актуелни случај обрушавања авиона „Џерманвингса” опасно је приближио Шифронову духовиту имагинацију пукој стварности.

 У другој причи конобарица ће се крваво осветити локалном политичком моћнику који јој је уништио породицу. У трећој, најбруталнијој, Шифрон се свети свим возачима-силеџијама на путевима. У четвртој (уз шесту причу и најбољој), пиротехнички експерт дићи ће у ваздух бирократизовани градски „Паркинг сервис”, чији му „пауци” немилосрдно и упорно односе ауто и тако постати национални херој. У петој (најмање екстремној), Шифрон мотив освете смешта у окриље корумпираног система и (пре)заштићене „златне деце“ богаташких породица, док у шестој причи (најдужој и визуелно сложено раскошној) пуном моторном снагом предочава како „слатка” и експлозивна освета може бити, када млада на свадби открије да је младожења прељубник...

 Занатски вешто, стилски тачно промерено, Дамијан Шифрон гледаоцима нуди колоритну галерију ликова који реагују импулсивно и осветнички. Уколико би се људи понашали попут ликова у Шифроновим „Дивљим причама“, цивилизација би се начисто распала.

 Шифрон у свом филму нуди и плејаду вансеријски моћних аргентинских глумаца, што су својим изведбама све ситуације у којима се људскост изгуби у дивљим нагонима, начинили и крајње уверљивим и крајње могућим, готово хиперреалистичким. И наравно, комичним.

 Захваљујући пре свега сјајној, духовитој и интелигентној идеји, довитљивој разради и сасвим убедљивој реализацији (у чему су као копродуценти допринела и шпанска браћа Алмодовар), филм „Дивље приче” освајао је и гледаоце и критичаре још од прошлогодишњег Санденса, преко прошлогодишњег Кана, номинације за Оскара, па све до овогодишњег Феста на којем му је припала и награда публике. А зашто је тако, проверићете ових дана у биоскопима.