Колиндин ускршњи поклон

Понекад прогањани, понекад охрабривани, зли духови деведесетих тумарају регионом. Напуштају склоништа у цевима оружја које је ућутало верујући да ће га својим провокацијама поново активирати у служби националистичких, етничких, верских или територијалних обрачуна. Овакав један дух је недавно усред Београда запалио хрватску заставу подсећајући да не одустаје од идеје Велике Србије. Претходно је исто учинио са заставама САД, ЕУ и НАТО.

Постоје и духови који се формално слободно крећу искључиво у својој домовини, иако се унапред зна да ће њихов лет послати лоше сигнале преко граница. Такав дух стоји иза одлуке хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић да у Вијеће домовинске сигурности уведе генерале које Хрватска слави а Србија проклиње. Све личи на ускршњи поклон ХДЗ-а генералима Готовини и Маркачу које је исти тај ХДЗ испоручио Хагу, а данас, поводом њиховог уласка у Вијеће, поносно истиче да сигурност Хрватске иде у руке оних који су је створили. Рекло би се да је председница имала два мотива: први је приближавање парламентарних избора, други је да се генерали, после необичне ослобађајуће пресуде у Хагу, некако легализују и укључе у политички живот.

Ангажман генерала који стоје иза операције „Олуја” у Србији не може а да се не чита као непријатна, непожељна вест. Шта с њом радити? Опет се показује да су односи попут свеће на ветру. Београд има две опције. Да процени да овакво Вијеће домовинске сигурности представља намерну провокацију која наговештава да ће убудуће на српско-хрватске односе утицати Вијеће домовинске несигурности. Или ће у проценама именовања акценат ставити на њихову предизборну функцију, као одлуку која је првенствено намењена хрватској сцени.

Једно је сигурно: ништа се неће променити у хрватско-српској перцепцији недавне историје. „Олуја” се у Хрватској слави као национални празник, Дан победе, док је та операција у меморији протераних Срба злочин и катастрофа. Готовина и Маркач су у Хрватској хероји, а у српској визури део злочиначке организације Фрање Туђмана. Једино уколико Београд и Загреб на ову тему прихвате формулу „слажемо се да се не слажемо“ могуће је затрпавати кратере које праве ломљење ћириличних написа у Вуковару или паљење хрватске заставе.

Имајући у виду помирљиве тонове хрватске председнице поводом Шешељевих провокативних испада и смирених реаговања српског председника, премијера и шефа дипломатије, утисак је да ће се избећи заоштравање поводом уласка двојице генерала у органе хрватске државе. Што није капитулација, како сматрају овдашњи националисти и поборници вечитог сукоба са Хрватима, већ рационална и прагматска политика окретања будућности.