Припадност, име и судбина

Где год да је досад наступао – од светске премијере на 71. Венецији (са чак две награде критике), преко учешћа на 26 инострана фестивала са 14 награда, па све до 43. Феста и београдског „Победника” за најбољи филм домаћег такмичарског програма – филм „Ничије дете” Вука Ршумовића пратио је бучан и срдачан аплауз.

О свему томе на страницама „Политике” континуирано је већ било писано, али како је од пре неколико дана у Србији, а од синоћ и у Београду филм „Ничије дете” (коначно) започео и свој редовни биоскопски живот, ред је да се о њему каже и која реч више.

Ршумовићево „Ничије дете” је светао пример доброг и веома успелог дебитантског филма чији је аутор истовремено и писац и редитељ. Филм поседује неку нову, другачију енергију чак и другачију естетику, која се шири тим таласом „новог српског филма”. И продукцијски је ово врло добро и професионално упакован српски филм (главни продуцент је Миша Могоровић). Са вансеријски издашном и моћном поетском фотографијом (сниматељ је Дамјан Радовановић, такође дебитант у форми дугометражног играног филма), која је у функцији важног лика. И са маленим косовскометохијским глумцем натуршчиком Денисом Мурићем у главној улози, који уз вешто редитељско навођење сигурно и чврсто носи готово свеукупан филм на својим дечачким плећима (изврстан је и у „Енклави”).

Вук Ршумовић је као сценариста и драматург написао занимљиву филмску причу инспирисану истинитим догађајем – о дечаку одраслом међу вуковима, који је пронађен крајем осамдесетих на тромеђи Босне, Србије и Црне Горе, пред сам рат и распад Југославије. Као писац одредио је и ону кључну реч филма – припадност. Коме припада то дете отргнуто од живота у дивљини, бирократском одлуком названо муслиманским именом Харис и смештеном у београдски дом за незбринуту децу, у годинама када се идентитет југословенског народа разбија у парампарчад и нараста међунационална мржња? Да ли ти име које носиш одређује коначну судбину (?), као што се то догодило маленом јунаку овог филма у којем су дивља природа и цивилизација метафорички спојени једна с другом.

Припадност и име су кључеви за разумевање Ршумовићевог филма који има добро и јасно дефинисану структуру и у којем је аутор један истинити догађај без сензационализма поставио као универзалну тему блиску свима. Као људску драму са политичким контекстом, непретенциозне и прилично сигурне режије.

Сниматељски рад Дамјана Радовановића, чија је вештина маневрисања у (изнуђеним) ситуацијама оптички суженог кадра фасцинантна, природна звезданост маленог Дениса Мурића (али и Павла Чемерикића у улози дечака Жике), допринос глумца Милоша Тимотијевића (у улози васпитача у сиротишту), појединачни технички доприноси високих стандарда, неки су од главних адута овог филма, због којих и те како вреди отићи у биоскоп.