Мелодрама паралише левицу

У Грчкој се Сириза мучи, у Шпанији се Подемос спрема, код нас нема левичарске партије. Зашто? Не само отуда што је левицу појео национализам нити зато што је исту Брисел успешно демонизовао. Левицу оптерећује и властита мелодрамска меланхолична носталгија као паралишући жанр сећања. Тога левица треба да се ослободи. О томе је скоро писала Елизабет Анкер, амерички политиколог, критикујући савремене теоретичаре левице. И код нас титосталгична сећања обичног човека крију паралишућу меланхолију за некадашњим миром и сигурношћу. Мелодрама као жанр сећања део је носталгије, која смањује делатни потенцијал левице.

Код деснице је мелодрама природнија јер се ова увек враћа узорима из прошлости и „златном добу” домишљене националне историје. Сваки национализам је легитимнији што је старији, па отуда тражи континуитет и дубоко свраћа у историју. За разлику од деснице, левица је била окренута будућности. Није јој било потребно златно доба, него конкретна утопија. Десничарске патриоте увек комбинују мелодраму са конзерватизмом. Величају жртву властите вере и нације. Критикују садашњицу због неправде према својој нацији. Депозиту проливене националне крви у прошлости националне књиговође приписују моралну камату добра и зла.

Томе насупрот, левица се држала Марксовог упозорења да увек када се из прошлости црпе визија будућег, слаби могућност радикалне измене постојећег. Док је то чинила, била је успешна.

Ствари су се измениле када је меланхолична носталгија левице почела да се гради око жала за несталом социјалном државом социјализма. Овакво сећање данас није делатно него испражњено и инертно покретачко језгро, пасивни изгубљени објект љубави. Јер, свака меланхолија је пасивна. По Фројду, то је одбијање сазнања да је објекат љубави изгубљен. Не треба се опсесивно сећати нестанка социјализма. „Ваше сећање је ваш гроб”, упозорио је левицу Тони Негри. То значи да слом европског социјализма није дефинитивна катастрофа. Поразно је то што је нација свуда појела класу. Зато данас није ни актуелан Марксов „Манифест” са тезом о неизбежној еманципацији класе, који је некада галванизовао енергије милиона обесправљених. Марксов „Манифест” је данас шупље и мртво језгро побуне зато што нема наднационалне солидарности.

Да би је оживела, левица треба да се ослободи мелодраме која драматизује и морализује неједнакост и повезују сиромаштво са врлином, а богатство са неморалом. У прошлом веку су око ове приче били центрирани наративи радничке класе и свест о друштвеној неправди. Дуго је виктимизација пролетаријата повезивана с револуционарним хероизмом и вером да ће правда победити. Ово судбинско мишљење је данас анахроно. Али није и Марксов „Манифест”, јер није меланхолично него футуристички згуснуо антагонизам светске историје у историју класних борби. Није се окретао изгубљеним идеалима Француске револуције. За разлику од деснице, гледао је напред.

Може ли Маркс помоћи левици у нашем веку, који је сложенији и дигитално повезанији него столеће пре њега? Може, премда левица треба да пружи другачији отпор данашњој умреженој репресији капитализма. А не да смањује делатни потенцијал властите критике мелодрамски тражећи парадигму и архетип у прошлости. То је предуслов самокритике и саморефлексије левице. Иако су у титоизму неке ствари биле боље, овај режим не може бити упориште критике капитализма 21. века.

Не треба се ни догматски враћати садржају „Манифеста” из 19. века, али се из њега нешто може учити. Шта? Антиносталгија. Нема код Маркса меланхолије ни прописане будућности. Нема ни идеала из прошлости. „Манифест” тумачи историју као циклус насиља, али без носталгије за неким идиличним добом. И данас визија будућности левице треба да буде отворена. У њој треба да буде места и за утопију, мање реалну алтернативу будућег. Важно је рушити мелодраму у сећању да сећање на пораз из прошлости не деморалише другачије визије будућности. Носталгична меланхолија бежи од одговорности. То је често прича како никада није било и о томе како желимо да је некада било.

Да ли то значи да левица треба да учи да заборавља? Не. Али код тражења обрасца сећања треба да промишља ону прошлост која је и раније игнорисала прошлост као извор визије пожељног друштва. Није наодмет поново читати „Манифест”, који не монументализује него детронизује прошлост. Као да из њега учи левица у Грчкој и у Шпанији.

*Социолог, професор Филозофског факултета у Београду