Тошин бунар на врелу лековите воде

Већ четири деценије Рајко са Жабљака ужива у лепотама Џакарте. Не оне у Индонезији, већ са Тошиног бунара. У чувеној кафани која је заштитни знак улице која спаја Земун са Новим Београдом, Рајко и његови пријатељи небројено пута су се дружили и веселили уз звуке тамбурица. Под кровом здања направљеног од набоја блата и трске, он и његова екипа из Студењака прослављали су сваки положени испит.

– Преко пута „Џакарте” је Студентски град у којем сам живео крајем седамдесетих. Било би довољно да неко од нашег друштва само помене ову кафану, која је име добила по студентима из несврстаних земаља, и сви бисмо се одмах тамо створили. Лети смо уживали у башти која је гледала на Тошин бунар а не, као сада, на парк. Са хладнијим временом повлачили бисмо се унутра, где је и данас све исто, као нетакнуто – присећа се Рајко, док са пријатељицом испија пиће.

Његова екипа из студентских дана није се мицала из Тошиног бунара јер им је у том крају све некако било на дохват руке. А када се „поздраве” са „Џакартом”, академци су се пребацивали у „Раднички” који и сада постоји у Тошином бунару, као ресторан фудбалског клуба. Једина разлика је што у њега више не хрли студентарија.

(Фото З. Ана­ста­си­је­вић)

– „Раднички” је био високо котиран на листи места за ноћни провод. Позајмиш панталоне од једног цимера, сако од другог, па правац на игранку. Тако сређен, кренеш у „Раднички”, а око тебе ледина. Сада су на тој страни Тошиног бунара нанизани дућани, стоваришта, разне фирме... Тамо и даље нема ничег гламурозног, у чему је уосталом драж тог краја – каже овај Земунац. 

Да живот у Тошином бунару није свима лагодан, потврђује бака Станојка Драгићевић. Седамдесет шестогодишња пензионерка живи у овом крају већ три деценије. Имање је наследила од оца, који је кућу купио осамдесетих година прошлог века.

Авлију која је тек делимично поплочана циглама притисло је са свих страна блатиште. У ћошку – кокошињац. На другом крају послагана дрва за огрев.

– Ништа ме не питајте. Вода непрестано навире са улице. Двориште плива у канализацији. Кога све нисмо звали, кукали смо свима редом и ништа – јада се бака Станојка, из Тошиног бунара 150.

Неколико кућа ниже, на броју 136, већ пет деценија живи породица Селишчак.

– Кућу смо наследили од неког Швабе. И даље је у добром стању. Немамо никаквих комуналних проблема и до нас не стижу изливи из канализације који муче комшије. Чујем да је извор невоља шахт из којег већ две деценије стално отиче вода, а налази се на неуређеном земљишту у близини општинског центра за социјали рад – каже Влада Селишчак.

Сем по уџерицама и погону некадашње фабрике дувана, овај крај познат је и по Евангелистичкој цркви коју, из не сасвим познатог разлога, поједини Земунци зову синагогом. У Јеврејској општини Земун прецизирају да ово здање никада није било синагога, већ је одвајкада Евангелистичка црква.

Објекат је пре десетак година проглашен спомеником културе, али је сада веома запуштен – ограда само што се не обруши, капија је одавно забрављена, двориште затрпано смећем... 

– Здање нико не одржава већ годинама. Унутра се сместио КУД „Бранко Радичевић”, али не знамо ни да ли они раде – кажу житељи Тошиног бунара.

----------------------------------

Ђерам срушен и затрпан

Тошин бунар своје име дугује трговцу Теодоросу Апостолосу, који је крајем 18. века „посрбио” име у Тоша Апостоловић. Овај добротвор био је и председник земунске општине. Легенда о извору лековите воде, у близини кафане која је такође била његово власништво (данашњи „Тошин бунар”, илити „Џакарта”), каже да је Тоша Апостоловић, који је патио од тешке очне болести, уснио једне ноћи да испод његових винограда на Бежанијској коси протиче лековита вода. Глас у сну му је поручио да треба да на узвишење изнесе буре и заваља га према долини. Где се буре буде зауставило, ту треба да ископа бунар. Када је Тоша тако и урадио, буре се зауставило у близини данашњег Студентског града, па је трговац ту саградио бунар са ђермом. Легенда каже да је вода заиста била лековита, па се Тоши вид „поправио”.

Непосредно пред смрт, 1810. године, то земљиште Тоша је завештао цркви. Околина бунара постала је омиљено излетиште Земунаца, али и путника из свих крајева. Бунар је затрпан после Другог светског рата, у време градње Студентског града.