Како је Пикасо „добијен” на референдуму

Сваког часа у Швајцарској се деси понеки референдум, али малени Базел на обали Рајне остао је јединствен по томе што је гласачким листићима натерао град да отвори касу за уметност и спречи одлазак два Пикасова платна у руке непознатог богатог купца.

Са још осам кључних слика из опуса андалузијског уметника, та два Пикасова дела, „Два брата” (1906) и „Арлекин који седи” (1923), од пре месец дана преселила су се из Кунстмусеума у Базелу, у мадридски Прадо. Као специјални експонати изложени на трећем спрату дуж главног хола, такозване кичме најпознатијег шпанског музеја, остаће ту до септембра, све док буде трајало реновирање музеја у Базелу.

Откако су пре готово пола века народном вољом постала колективно власништво грађана, први пут су нека од тих платана изашла ван граница швајцарског кантона. И дошла у уметникову домовину, баш у мадридски Прадо где је млади Пикасо бескрајно проучавао Гоју и Веласкеза, црпећи инспирацију од великих класика.

Те далеке 1967. године почело је загревање европске студентарије за масовни бунт против буржоазије. У мајицама са ликом аргентинског револуционарног герилца Че Геваре, академци су у Паризу дизали устанак, сањајући праведнији свет и црвени универзитет. Бунтом су брзо заражени и остали градови по Европи, Сорбона је привремено претворена у слободну комуну, студенти су се дигли у Загребу и Београду и био је то последњи свејугословенски покрет, како су оценили историчари и социолози.

Младеж Базела стремила је конкретнијим циљевима: да задржи дела Пабла Пикаса које је у недостатку новца, власников наследник желео да прода. Са подједнаким жаром излази масовно на улице, уз мото „All you need is Pablo” (парафраза наслова култне песме Битлса „All you need is love”). Тада је деловало да је базелски сан много нереалнији од онога што су очекивали студенти у осталим градовима Европе или Америке. Грађани Базела нису се поделили на фракције, већ су у великом броју изашли на референдум. И на њему изгласали да град, буџетским новцем, откупи од власника Пикасова платна. Дирнут, Пикасо је Базелу поклонио још неколико својих слика. А историчари уметности истичу да је андалузијски сликар само једанпут, узгред, боравио у Базелу.

Данас су резултати студентских покрета очигледни: шездесетосмаши су се махом уклопили у естаблишмент и отарасили се машне и ташне тек када су отишли у пензију. Њихова деца носе мајице Че Геваре чија је производња донела огромне профите мултинационалним компанијама. Кунстмусеум ушао је у каталог најугледнијих европских музеја. До септембра, они који имају деветнаест евра за улазницу могу у Праду да виде десет кључних слика Пабла Пикаса, једног од највећих уметника 20. века.

Академик Хуан Луна, шеф одељења за уметност осамнаестог века у Праду, негодује у разговору за „Политику” што култура није бесплатна.

„Уметност би морала да буде доступна свима, концепт музеја је да се ту враћаш више пута, ту је сачувана национална баштина и уметничко наслеђе читавог човечанства”, негодује професор Луна и присећа се не тако давних деведесетих када се улазак у Прадо није наплаћивао.

Без обзира на скупоћу, пред вратима Прада је и радним даном километарски ред. Далеко од тога да су Пикасове слике једини мамац за љубитеље уметности. Али оне се тако лепо уклапају у раскошни хол око кога су распоређена нека од највреднијих класичних дела. „Два брата” су из ружичастог периода, настала када је лети Пикасо боравио у Пиринејима, „Поклоник” (1912) је уметникова кубистичка прича о кориди, „Арлекин који седи” (1923) једна је од педесет слика са сличним мотивом, а ту је у Праду и Дора Мар, насловљена као „Жена са шеширом која седи на столици” (1941). Њен лик подељен је на два дела. Горњи је насликан из анфаса са једним отвореним оком које продорно гледа у посетиоца, доњи део лица приказан је из профила... Све жене из свог богатог сентименталног живота Пикасо је видео како на исти начин седе на столици. Уље на платну „Пар” Пикасо је насликао непосредно пред смрт и поклонио га Базелу исте те године кад га је одушевио уметнички плебисцит у швајцарском граду. У „Пару” се осећа сликарева сексуална тензија, кажу кустоси ове изложбе: разазнају се човек и жена обнажених груди, која држи чашу у руци. Када је насликао „Пар” Пикасо је имао 86 година и вероватно се осећао немоћним пред нагом женом.

Поучнија од свих слика јесте двадесетосмоминутна филмска репортажа о „Чуду у Базелу” у продукцији швајцарске Синематеке, коју је Кунстмусеум уступио Праду. Документарац говори о бурним данима у Базелу када је трајала демократска битка за освајање Пикаса. Титлован је на шпански језик.

Базел је успео да освоји Пикаса. А Прадо му је поверио место директора 1936. године када је Пикасо живео у Паризу. Никада није дошао у Мадрид да своју директорску функцију обавља у самом музеју. Лепше му је било у Паризу, потврдио је за „Политику” академик Хуан Луна.