Богати зазиру од „луксуза”

Ин­ду­стри­ја ди­ја­ма­на­та уско­ро ће се су­о­чи­ти са кри­зним пе­ри­о­дом, епо­хом у ко­јој ће љу­ди мо­ра­ти скром­ни­је да жи­ве јер је це­на дра­гог ка­ме­ња ско­чи­ла, из­ме­ђу оста­лог и због ра­ста вред­но­сти до­ла­ра. Ан­твер­пен је и да­ље „пре­сто­ни­ца” тр­го­ви­не овим на­ки­том, ма­да је свет­ска еко­ном­ска кри­за по­кре­ну­ла ка­пи­тал ка Ис­то­ку и на­гна­ла не­ке ана­ли­ти­ча­ре да за но­ви цен­тар дра­гу­љар­ства име­ну­ју Ду­баи. Ру­си­ја је већ гло­бал­ни шам­пи­он у ис­ко­па­ва­њу ску­по­це­них ка­мен­чи­ћа, а Ин­ди­ја ме­сто њи­хо­ве фи­не об­ра­де, али са­да се ра­ђа мо­гућ­ност да две зе­мље ко­нач­но по­бољ­ша­ју са­рад­њу на овом по­љу. Циљ је да у ме­ђу­соб­ној тр­го­ви­ни ди­ја­ман­ти­ма, ко­ја са­да до­сти­же вред­ност од је­два 611 ми­ли­о­на до­ла­ра го­ди­шње, у до­глед­но вре­ме поч­ну да раз­ме­њу­ју ро­бу у вред­но­сти од пет ми­ли­јар­ди до­ла­ра.

                                                          *    *    *    *

Ча­сов­ник је сав од ди­ја­ма­на­та и ко­шта 40 ми­ли­о­на аме­рич­ких до­ла­ра. Упр­кос чи­ње­ни­ци да је број ме­га­бо­га­та­ша (оних са пре­ко 30 ми­ли­о­на до­ла­ра опе­ра­тив­не го­то­ви­не) по­рас­тао у по­след­њој го­ди­ни да­на на го­то­во 173.000, за ју­ве­лир­ско ре­мек-де­ло бри­тан­ске фир­ме „Граф” на не­дав­ном сај­му са­то­ва у Ба­зе­лу ни­је би­ло јаг­ме. Ба­сно­слов­но скуп сат је „вр­ло сме­ли по­ду­хват”, при­знао је Фран­соа Граф, из­вр­шни ди­рек­тор дра­гу­љар­ске ку­ће по­зна­те по из­ра­ди ма­сив­ног на­ки­та укра­ше­ног ди­ја­ман­ти­ма у бо­ји...

Да ли ће ску­по­це­ни ме­рач вре­ме­на са одво­ји­вим ди­ја­мант­ским пр­сте­ном од 38 ка­ра­та за­вр­ши­ти у му­зе­ју ком­па­ни­је, ха­ре­му у Пер­сиј­ском за­ли­ву или у се­фу ано­ним­ног бе­ло­свет­ског плу­то­кра­те, не зна се. На­и­ме, као и оста­так све­та, ко­ји се, по про­це­ни ММФ-а, уве­ли­ко спре­ма за епо­ху скром­ни­јег жи­во­та, и гло­бал­на ин­ду­стри­ја ди­ја­ма­на­та по­чи­ње да бро­ји „те­шке го­ди­не”.

„Упр­кос не­ким ре­корд­ним из­но­си­ма, 2014. је би­ла те­шка го­ди­на. На­ја­вље­но за­тва­ра­ње Ан­твер­пен­ске бан­ке ди­ја­ма­на­та, по­слов­на не­из­ве­сност због сма­ње­не ли­квид­но­сти, су­же­ни из­во­ри фи­нан­си­ра­ња, сни­же­ни про­фи­ти, ви­со­ка це­на све ре­ђих не­бру­ше­них ди­ја­ма­на­та и ма­њи раст це­не бру­ше­них ди­ја­ма­на­та од оче­ки­ва­ног глав­ни су раз­ло­зи”, на­бра­ја „Изра­ел­ски са­вет за ди­ја­ман­те”. 

Чи­тав сплет окол­но­сти окре­нуо се про­тив ин­ду­стри­је ди­ја­ма­на­та, оце­њу­је Фи­лип Ме­ли­је, из­вр­шни ди­рек­тор „Де Бер­са”, во­де­ћег свет­ског про­из­во­ђа­ча ди­ја­ма­на­та по њи­хо­вој ка­рат­ној вред­но­сти, у из­ја­ви за „Фај­нен­шел тајмс”.

На­гло ја­ча­ње вред­но­сти аме­рич­ког до­ла­ра – до­ми­нант­не об­ра­чун­ске ва­лу­те свет­ске тр­го­ви­не ди­ја­ман­ти­ма – овај дра­ги ка­мен од­ско­ра је учи­нио два­де­се­так од­сто ску­пљим. 

Исто­вре­ме­но, на тр­жи­шту ди­ја­ма­на­та при­мет­но ра­сте по­ну­да – не због по­пла­ве озло­гла­ше­них „кр­ва­вих ди­ја­ма­на­та”, из вре­ме­на не­ка­да­шњих ра­то­ва у Афри­ци, већ због са­да­шњег на­глог си­ро­ма­ше­ња мно­гих ин­ве­сти­то­ра ко­ји су пре кри­зе ула­га­ли у тај би­знис. У Ан­твер­пе­ну, на при­мер – где су ина­че ло­ци­ра­не че­ти­ри од укуп­но 25 свет­ских бер­зи ди­ја­ма­на­та – по­ну­да је да­нас 10 пу­та ве­ћа од тра­жње, твр­де за „По­ли­ти­ку” ак­те­ри та­мо­шњег би­зни­са. 

У ме­ђу­вре­ме­ну, пост­кри­зна про­ме­на пси­хо­ло­ги­је ме­га­бо­га­та­ша, ме­ђу њи­ма по­себ­но аме­рич­ких ку­па­ца ди­ја­ма­на­та, ко­ји у том по­гле­ду спа­да­ју ме­ђу нај­га­лант­ни­је, по­себ­но бри­не мај­сто­ре овог би­зни­са. Из­гле­да да је агре­сив­но мар­ке­тин­шко убе­ђи­ва­ње по­тен­ци­јал­них ку­па­ца да је бру­ше­ни ка­мен ван­ред­но ре­дак и дра­го­це­ни сим­бол „лук­су­за” или не­по­ре­ци­ви „веч­ни до­каз љу­ба­ви” на озбиљ­ном ис­пи­ту, твр­ди из­ве­штај „Ју­ни­ти мар­ке­тин­га”, ко­ји пра­ти на­ви­ке по­је­ди­на­ца са про­сеч­ним го­ди­шњим при­хо­ди­ма из­над 269.000 до­ла­ра. 

„Лук­суз је сте­као не­га­тив­ну ко­но­та­ци­ју. Јав­но мње­ње окре­ће се про­тив дру­штве­них не­јед­на­ко­сти. Ни­је вре­ме за ше­пу­ре­ње”, по­ру­чу­ју тр­гов­ци лук­су­зном ро­бом са оне стра­не Атлан­ти­ка.

На­и­ме, са­вре­ме­ни ул­тра­бо­га­та­ши, као и они не­ка­да­шњи, гле­да­ју да па­за­ре ви­но­гра­де на ју­гу Фран­цу­ске, дис­крет­не па­ла­те у Лон­до­ну, ску­пе јах­те и ма­ле мла­зња­ке, ску­по­це­не жен­ске са­то­ве и ди­ја­ман­те – по но­вој мо­ди –нај­ра­ди­је оне обо­је­не. Ипак, нај­и­мућ­ни­ји љу­ди и же­не овог све­та да­нас да­ле­ко опре­зни­је јав­но де­мон­стри­ра­ју свој ста­тус, по­го­то­во упа­дљи­вим ста­кли­ћи­ма, не­го осве­до­че­не па­рај­ли­је из вре­ме­на пре 2008. На­и­ме, ка­кав је сми­сао при­ка­зи­ва­ња пра­ти­ља оки­ће­них као јел­ке ако иза ћо­шка че­ка та­бло­ид или по­крет за бор­бу про­тив дру­штве­них не­јед­на­ко­сти? Но­во­ве­ков­ни за­штит­ни­ци угро­же­них вр­ло ра­до ће раз­ме­тљи­вим па­рај­ли­ја­ма јав­но скре­ну­ти па­жњу да на све­ту у овом тре­нут­ку нај­ма­ње ми­ли­јар­да љу­ди глад­на иде на по­чи­нак, да сва­ких осам се­кун­ди умре не­вак­ци­ни­са­но де­те, док се на Ме­ди­те­ра­ну сва­ко­днев­но да­ви на де­се­ти­не ми­гра­на­та, ко­ји ама баш ниг­де не­ма­ју шан­се за бо­љу бу­дућ­ност.

Од из­би­ја­ња гло­бал­не фи­нан­сиј­ске кри­зе 2008. гло­бал­ној јав­но­сти је ја­сни­је да мно­го нов­ца ни­је оба­ве­зно знак да је по­је­ди­нац ус­пео у жи­во­ту. Раз­ба­шка­ре­ни име­так по­че­сто је пре сим­бол по­ре­ске пре­ва­ре, по­слов­не ма­хи­на­ци­је, мут­них ве­за са вла­шћу или не­ког дру­гог дру­штве­но не­при­хва­тљи­вог ма­ри­фе­тлу­ка.

С тим у ве­зи, ко да се сад јав­но устре­ми на „Гра­фов” сат од 152 ка­ра­та или чак и да­ле­ко по­вољ­ни­ју вер­зи­ју ди­ја­мант­ског ча­сов­ни­ка „Џеј­коб енд ком­па­ни” по це­ни од са­мо 18 ми­ли­о­на до­ла­ра?

Та­ња Ву­јић

-----------------------------------------------------------------------------

Антверпен се бори да задржи титулу светске престонице дијаманата

Фла­ман­ски град не по­су­ста­је, иако се твр­ди да је Ду­баи по­стао но­ви цен­тар јер је тр­го­ви­на у ње­му нео­п­те­ре­ће­на пре­ве­ли­ком би­ро­кра­ти­јом

Краљичин накит на изложби у Лондону (Фото Р ојтерс)

Од на­шег до­пи­сни­ка

Франк­фурт, Хај­дел­берг – Не­ду­го по­што је Мар­ко По­ло из Ин­ди­је до­нео пр­ве ди­ја­ман­те у Евро­пу, а Ве­не­ци­ја раз­ви­ла тр­го­ви­ну њи­ма, са­да­шња тре­ћа по про­ме­ту лу­ка у Евро­пи по­ста­ла је оми­ље­но ме­сто за тр­го­ви­ну овим нај­твр­ђим ми­не­ра­лом у при­ро­ди. Ан­твер­пен је и да­нас „свет­ска пре­сто­ни­ца” тр­го­ви­не ди­ја­ман­ти­ма, иако је ми­ну­ла свет­ска еко­ном­ска кри­за по­при­лич­но уз­др­ма­ла ову ње­ну ти­ту­лу, пре­те­ћи да цен­тар тр­го­ви­не пре­ба­ци у Ази­ју.

Прем­да углед­ни „Блум­берг би­зни­свик” твр­ди да је Ду­баи по­стао но­ва пре­сто­ни­ца ди­ја­ма­на­та, јер тр­го­ви­на у ње­му је, за раз­ли­ку од бел­гиј­ског Ан­твер­пе­на и ин­диј­ског Мум­ба­ја, нео­п­те­ре­ће­на пре­ве­ли­ком би­ро­кра­ти­јом, овај фла­ман­ски град не по­су­ста­је и го­ди­шње се у ње­му про­да 227,2 ми­ли­о­на ка­ра­та си­ро­вих и из­бру­ше­них ди­ја­ма­на­та, укуп­не вред­но­сти од око 58,8 ми­ли­јар­ди до­ла­ра.

Тр­гов­ци у Бел­ги­ји бе­ле­же ре­корд­ни увоз и из­воз не­бру­ше­них ди­ја­ма­на­та, док је из­воз бру­ше­ни­ма у бла­гом па­ду. Ипак, из Ан­твер­пе­на је у про­шлој го­ди­ни из­ве­зе­но 6,4 ми­ли­о­на ка­ра­та из­бру­ше­них ди­ја­ма­на­та, укуп­но вред­них око 15 ми­ли­јар­ди до­ла­ра, при че­му су ве­ћин­ски про­да­ти куп­ци­ма у Хонг­кон­гу, Ује­ди­ње­ним Арап­ским Еми­ра­ти­ма и Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма.

Ка­да до­ђу у Ан­твер­пен, ту­ри­сти углав­ном кре­ну уским ули­ца­ма у ко­ји­ма сва­ка ку­ћа не­скри­ве­но при­ка­зу­је ве­ко­ви­ма аку­му­ли­ра­но бо­гат­ство и фла­ман­ску умет­нич­ку тра­ди­ци­ју. Ме­ђу­тим, у дру­гом де­лу гра­да, у без­лич­ним бе­тон­ским згра­да­ма с по­чет­ка дру­ге по­ло­ви­не про­шлог ве­ка кри­је се ди­ја­мант­ско бо­гат­ство овог гра­да од око по­ла ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка. Мо­жда са­мо при­пад­ни­ци ха­сид­ске је­вреј­ске за­јед­ни­це, тра­ди­ци­о­нал­но об­у­че­ни у бе­ле ко­шу­ље, цр­не ка­пу­те и уз не­за­о­би­ла­зне уко­вр­џа­не зу­лу­фе ис­под цр­них ше­ши­ра, ука­зу­ју да је мо­жда у бли­зи­ни сво­је­вр­сни цен­тар у ко­јем се оба­ви 80 од­сто све­у­куп­не тр­го­ви­не не­бру­ше­ним ди­ја­ман­ти­ма и 50 од­сто тр­го­ви­не бру­ше­ним ди­ја­ман­ти­ма.

Ипак, си­ви­ло згра­да ком­па­ни­ја ко­је се ба­ве об­ра­дом и тр­го­ви­ном дра­гим ка­ме­њем раз­би­ја фа­са­да па­ла­те с кра­ја 19. ве­ка у ко­јој се на­ла­зи Бер­за ди­ја­ма­на­та. У њој до­ми­ни­ра ве­ли­ка са­ла с нај­о­бич­ни­јим сто­ло­ви­ма и сто­ли­ца­ма, где мно­го­број­ни про­це­ни­те­љи и ди­ле­ри ди­ја­ман­ти­ма тр­гу­ју под усло­вом да се др­же два пра­ви­ла: по­ште­ња и пла­ћа­ња на вре­ме.

Ово је, ме­ђу­тим, са­мо јед­на од че­ти­ри бер­зе ди­ја­ман­та у Ан­твер­пе­ну, при че­му це­ла ин­ду­стри­ја ди­ја­ма­на­та за­по­шља­ва око 35.000 љу­ди, од ко­јих је око 4.500 ди­ле­ра. Ипак, де­лу ове ин­ду­стри­је не цве­та­ју ру­же, бу­ду­ћи да је пре не­ко­ли­ко де­це­ни­ја Ан­твер­пен био и свет­ско се­ди­ште об­ра­де ди­ја­ма­на­та, са око три­де­се­так хи­ља­да мај­сто­ра тог за­на­та, док је да­нас са­мо њих око хи­ља­ду. Њи­хов по­сао пре­у­зе­ли су ин­диј­ски ре­за­чи ди­ја­ма­на­та, на­вод­но њих око 800.000, ко­ји ра­де у Мум­ба­ју и око ње­га.

Због то­га је да­нас у Ан­твер­пе­ну фо­кус на тр­го­ви­ни, при че­му се под­ра­зу­ме­ва да је све вр­хун­ски обез­бе­ђе­но. Уко­ли­ко не­ко и по­ку­ша да ва­ра, бел­гиј­ска по­ли­ци­ја у Ан­вер­пе­ну има и по­себ­ну је­ди­ни­цу за бор­бу про­тив пре­ва­ра с ди­ја­ман­ти­ма. До­ду­ше, кра­јем мар­та је ову је­ди­ни­цу по­тре­сао и озби­љан скан­дал, ка­да је са­ве­зни по­ли­циј­ски ин­спек­тор, ко­ји је на ње­ном че­лу, ухап­шен. Ка­ко је пре­не­ла бел­гиј­ска штам­па, ин­спек­тор Ажим де Бру­кер и је­дан ди­лер ди­ја­ман­ти­ма су у при­тво­ру јер су под сум­њом да уче­ство­ва­ли у пра­њу нов­ца.

Иако је уче­ство­вао у мно­гим по­ли­циј­ским ис­тра­га­ма, у ко­ји­ма је не­дав­но чак от­кри­ве­но да је бри­тан­ска бан­ка ХСБЦ по­ма­га­ла тр­гов­ци­ма ди­ја­ма­на­та у Ан­твер­пе­ну да из­бег­ну по­рез са­кри­ва­њем свог нов­ца на њи­хо­вим оф­шор ра­чу­ни­ма, Де Бру­кер је до­шао под сум­њу сво­јих ко­ле­га ка­да је ку­пио но­ву ви­лу и лук­су­зни ауто­мо­бил. Ка­ко је штам­па пре­не­ла, у пре­тра­жи­ва­њу ње­го­ве ку­ће про­на­ђе­не су хи­ља­де евра, ка­ко у го­то­ви­ни та­ко и у зла­ту и ди­ја­ман­ти­ма.

Ан­твер­пен­ски свет­ски цен­тар ди­ја­ман­та, кор­по­ра­ци­ја ко­ја ко­ор­ди­ни­ра ди­ја­мант­ски сек­тор у овом гра­ду, са­оп­штио је да се на­да да ће суд­ска ис­тра­га вр­ло бр­зо от­кри­ти јав­но­сти све де­та­ље от­кри­ве­не у ис­тра­зи.

Не­над Ра­ди­че­вић

-----------------------------------------------------------------------------

„Ка­мен­чи­ћи” по­пло­ча­ва­ју пут из­ме­ђу Ин­ди­је и Ру­си­је

Мерилин Монро као симбол холивудског гламура (Фото Бета)

Нај­бо­љи при­ја­те­љи де­во­ја­ка по­пут Ме­ри­лин Мон­ро, ди­ја­ман­ти, мо­гли би збли­жи­ти и два по­ли­тич­ка и еко­ном­ска „џи­на”, Ру­си­ју и Ин­ди­ју. Ма­да је Ру­си­ја гло­бал­ни шам­пи­он у ис­ко­па­ва­њу ску­по­це­них ка­мен­чи­ћа док је Ин­ди­ја глав­ни свет­ски цен­тар за њи­хо­ву фи­ну об­ра­ду и пре­тва­ра­ње у бли­ста­ви на­кит, из­ме­ђу две зе­мље је до са­да би­ло ма­ло ди­рект­не тр­го­ви­не ди­ја­ман­ти­ма. Отва­ра­ње ка­на­ла за ку­по­про­да­ју ди­ја­ма­на­та без по­сред­ни­ка, на че­му се ра­ди од де­цем­бар­ског са­стан­ка ру­ског и ин­диј­ског ли­де­ра, Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на и На­рен­дре Мо­ди­ја, тре­ба­ло би да бу­де и за­ма­јац за ја­ча­ње оп­ште тр­го­вин­ске раз­ме­не ме­ђу две­ма др­жа­ва­ма, ко­ја упр­кос ве­ли­чи­ни њи­хо­вих при­вре­да ни­ка­да ни­је пре­ма­ши­ла де­сет ми­ли­јар­ди до­ла­ра го­ди­шње а у по­след­ње вре­ме се чак и сма­њи­ва­ла.

Иде­ја је да се тај ре­зул­тат по­пра­ви та­ко што би се у ме­ђу­соб­ној тр­го­ви­ни ди­ја­ман­ти­ма, ко­ја са­да до­сти­же вред­ност од је­два 611 ми­ли­о­на до­ла­ра го­ди­шње, у до­глед­но вре­ме по­че­ло раз­ме­њи­ва­ти чи­та­вих пет ми­ли­јар­ди до­ла­ра. Пр­ви ко­рак, на­чи­њен на Ин­до-ру­ском са­ми­ту кра­јем про­шле го­ди­не, на­кон раз­го­ва­ра Мо­ди­ја и Пу­ти­на, био је да ру­ска ком­па­ни­ја „Ал­ро­са”, ко­ја са­ма про­из­во­ди го­то­во тре­ћи­ну ди­ја­ма­на­та у све­ту, са два­на­ест ин­диј­ских пред­у­зе­ћа пот­пи­ше тро­го­ди­шње уго­во­ре те­шке 2,1 ми­ли­јар­ду до­ла­ра.

Про­мет ди­ја­ман­та из­ме­ђу Ин­ди­је и Ру­си­је ма­хом се од­ви­ја пре­ко хо­ланд­ског Ан­твер­па: иро­ни­ја је да би­знис са на­ки­том у том гра­ду ма­хом др­же упра­во Ин­диј­ци.

И дру­га огра­ни­че­ња су се осе­ћа­ла у тр­го­ви­ни ди­ја­ман­ти­ма, по­што се за њих ве­ро­ва­ло да су „не­чист” по­сао. У со­вјет­ско вре­ме, Ру­си су за­ра­ђи­ва­ње на ди­ја­ман­ти­ма сма­тра­ли не­мо­рал­ним. У Ин­ди­ји је став пре­ма ин­ду­стри­ји ди­ја­ма­на­та био сли­чан: др­жа­ли су је де­ка­дент­ном. 

Обе др­жа­ве има­ју раз­ло­га да се ма­ну тих пред­ра­су­да. Об­ра­да и про­да­ја ску­по­це­ног на­ки­та у Ин­ди­ји за­по­шља­ва­ју без­ма­ло 3,5 ми­ли­о­на осо­ба. Ни­је ни чу­до што је од де­сет ди­ја­ма­на­та ко­ји се про­да­ју у све­ту, у про­се­ку, њих де­вет „из­глан­ца­но” у Ин­ди­ји. И пре­ми­јер Мо­ди се при­лич­но осло­нио на по­др­шку дра­гу­љар­ске ин­ду­стри­је у то­ку из­бор­не кам­па­ње, па је ово при­ли­ка да им уз­вра­ти услу­гу омо­гу­ћа­ва­њем ди­рект­не ве­зе са нај­ве­ћим свет­ским про­из­во­ђа­чем ди­ја­ма­на­та. Мо­сква на­сто­ји да се пре­о­ри­јен­ти­ше на тр­го­ви­ну са азиј­ским зе­мља­ма.

Же­ља Ин­ди­ја­ца је и да тр­го­ви­ну са Ру­си­јом у том сек­то­ру оба­вља­ју пре­ко не­ке вр­сте спе­ци­јал­них зо­на, у ко­је би ком­па­ни­је уво­зи­ле си­ро­ве ди­ја­ман­те и из­во­зи­ле не­про­да­то ка­ме­ње, све то без по­ре­за и так­си. За то се мо­ра­ју про­ме­ни­ти и ру­ски про­пи­си.

Дру­гог на­чи­на да се из­бо­ре са кон­ку­рен­ци­јом и за­о­би­ђу по­сред­ни­ке не­ма. Јер, Ду­баи је одав­но уки­нуо све на­ме­те на тр­го­ви­ну ди­ја­ман­ти­ма, док је Ки­на већ ус­по­ста­ви­ла зо­не ка­кве у Ин­ди­ји тек пла­ни­ра­ју да офор­ме. Ба­рем под­јед­на­ко до­бре усло­ве ће Ру­си и Ин­диј­ци мо­ра­ти да пру­же јед­ни дру­ги­ма да ди­ја­ман­ти ко­је раз­ме­њу­ју не би, као са­да, прет­ход­но кру­жи­ли пре­ко по­ла све­та.

Вла­ди­мир Ву­ка­со­вић