У бугарском ропству

Пошто се уписао у српски добровољачки одред, редов Лаза Продановић више није у Русији сматран аустроугарским заробљеником. Крајем јуна 1916. возом је са осталим добровољцима пребачен из Самаре у Одесу, где је додељен Четвртом пешадијском пуку Прве српске добровољачке дивизије у саставу руске армије. Ова дивизија је основана 16. априла 1916. и одмах је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџи. Уз руске и румунске трупе, дивизија се борила против удружених немачких, бугарских и турских јединица. „Доспех у други чету првог батаљона која је логоровала под шаторима на Ђуковском саду... Понекад, уз војну музику, ту су одржаване смотре дефилеа пред командантом наше дивизије, као и пред командантом руске армије у чијем смо били саставу. Једног дана напустисмо Одесу. Марширали смо према Дунаву. Стигосмо у варошицу Бендери, где смо остали 15 дана, да би нас потом пребацили у село Болград. Ту смо остали до краја августа, да би нас из Болграда послали до Дунава, у место Рени“. Банаћанима који су живели крај Дунава, долазак до реке изазвао је сећања на дом и породицу. Осећали су меланхолију за отаџбином, док су чекали да им Румунија отвори пут Дунавом, верујући да ће их успешно пребацити на Солунски фронт.

Крајем септембра месеца, српске добровољце укрцали су у шлепове и отиснуше их ка месту Чернавода. Лаза Продановић уверава да је ту видео најдужи мост преко Дунава у Европи. Он и његови другови, саборци, српски добровољци тако доспеше на тло Румуније.

„Марширали смо кроз Добруџу, с краћим одморима. Приметисмо на видику и неке руске колоне у маршу. Ускоро, издвојише све који су већ били малаксали од напорног марша. Упутише их на зачеље колоне, где су ходали у пратњи болничара. Ја сам често боловао. Тешко сам подносио напоре због плућне болести, кашља и отежаног дисања. Тако и мене издвојише... Али, помоћи ми није било. Све више сам заостајао, губио дах и на концу схватио да сам изгубио из вида не само нашу колону, већ и болничара који ми је једно време помагао. Морао сам да станем, јер се спуштао мрак. Изјутра сам приметио једну руску колону, која ми рече у ком правцу да идем“.

Крећући се самом линијом фронта у Добруџи, где је у току била једна од одлучујућих битака, Продановић је сваки час налетао на јаку митраљеску ватру – не знајући ко пуца и с које стране. Сваки час је морао да се баци на земљу како не би страдао од куршума. Како је мрак постајао све гушћи, схватио је да мора преноћити, јер је опасност бивала по њега све већа. Налазио се у самој зони ватреног дејства сукобљених страна. Готово на брисаном простору. Само стицајем по њега срећних околности остао је ван главног тока битке коју је водила његова Прва добровољачка дивизија тих дана, док је он изгубљен лутао степом. У бици на Добруџи, крајем августа, учествовале су, наиме, три руске дивизије које су прешле Дунав из Румуније и напале Бугарску. С друге стране, из правца Трансилваније, Бугарска је била нападнута од Румуније. Макензен против Румуна шаље Девету немачку армију и успева да их потуче код Херманштата, па већ почетком октобра руски цар шаље девет армија да спасавају Румунију. Тим потезом је ослабљена офанзива руског генерала Брусилова у Галицији, што користи Макензен да се пробије у Добруџу, када је почело масовно повлачење Румуна, јер је био угрожен и сам Букурешт. Српски добровољци, међутим, нису умели да објасне зашто су се румунске јединице повукле и оставиле их саме на фронту. Прва добровољачка дивизија редова Лазе Продановића нашла се на удару бугарских и немачких дивизија. Претрпела је огромне губитке: од 16.000 бајонета спала је на само 2.000 у строју.

„Лутајући по мраку наиђох на један стог сламе. Ту седох очајан... Осећао сам да ме хвата сан. И заиста, одједном заспах. Када се изјутра тргох, над читавим простором је владао потпуни мук. Нека гробна тишина је притискала читаво пространство. Од хране, остало ми је само нешто мало хлеба што сам од Руса добио. Онако очајан, скоро да пожелех смрт. Намислих да се убијем: прислоних цев пушке себи на слепоочницу и већ хтедох да повучем обарач – кад ми се учини да чујем у близини људске гласове. Устадох и у даљини угледах као неку патролу. Било је ту неких десетак војника. Корачали су споро и међу собом нешто разговарали. Нисам их јасно препознавао, али ми се чинило да су Руси. Мене још нису приметили. Приближише ми се, ја начиним неколико корака и викнух „Здравствујте!”

Сви одједном стадоше. Укочено су пиљили у мене. Шајкача ми је била на глави, а пушку сам прислонио о стог сена. „Ја болом“, рекох. Наједном један од њих проговори: „Србин ли си, бре?“ Ја заћутах. Други добаци „Србин ли си бре, момка да ти момка српската“ и поче пушком да нишани на мене. Опалио би да вођа патроле не прискочи и спречи га. Устукнуо сам и намах помислио на приче о клањима и мучењима које су колале у нашим редовима. Они притрчаше, узеше ми пушку и све што код мене нађоше, сем шињела. Вођа ове бугарске патроле ми саопшти да сам сада њихов заробљеник“.

Тако је редов Лаза Продановић, после руског заробљеништва у Украјини, постао бугарски заробљеник у Добруџи.