Клима 21. века

У СКЛАДУ СА ПРОГНОЗАМА: Количина воде која се сручила на Британију у току само једног дана надмашила је досад највећи потоп који ју је задесио равно пре пола века – 1947. Пошто се тамо метеоролошке прилике евидентирају дуже него другде, утврђено је да се нешто слично овом збило само у време када је у суседној Француској освајана Бастиља, у јулу 1789.

Док су се Британци борили с водом до грла, у Италији, Србији, Хрватској, Грчкој, Румунији, Бугарској и Македонији вођена је огорчена борба против ватрених стихија изазваних незапамћеним врућинама: температуре су свугде биле веће од 40 степени. Никад досад у није било толико пожара у исто време и на толиком простору.

У Америци од жарког сунца је тражен заклон на источној обали, у Њујорку, док су на западној, у Калифорнији, фармери прогласили ванредно стање, јер је неочекивани хладни талас запретио да уништи овогодишњи род лимуна и поморанџи.

У Јужној Азији монсун је стигао раније него обично. У Аустралији истрајава најдужа суша у памћењу

Ово није изузетак, поручили су британски климатолози, образлажући да је реч о "времену 21. века": екстремне врућине и екстремне падавине су нешто што по њима има недвосмислени печат човекових активности. Дакле, реч је о глобалном загревању. Поука је: бити приправан за нова врела и водоплавна лета.

ИСЛАМСКИ ПРАГМАТИСТИ: Исход избора у Турској био је један од најпомније анализираних међународних догађаја минуле недеље. Уверљива победа странке Правда и развој (турски иницијали: АК) премијера Реџепа Ердогана, која је освојила 47 одсто гласова и 340 посланика у парламенту од 550 места, протумачена је као нова потврда сазревања турске демократије, али и нека врста лекције из модернизације намењена другим земљама у којима је ислам национална религија.

Ови избори су пре свега пружили позитиван одговор на питање које има димензије шире од турских: могу ли исламисти да буду истинске демократе? Ердоган и АК су у овом погледу положили важан испит деликатно балансирајући у земљи која је религију радикално одвојила од државе реформама Кемала Ататурка још у трећој деценији прошлог века, и која је од тада на сталним искушењима између своје азијске географије и европских амбиција, између институционалне световности и исламских корена.

Ердоганова партија, која је први пут парламентарну већину освојила 2002, нуди један прагматичан коктел чији су састојци исламом инспирисан социјални конзервативизам, приврженост Ататурковој идеологији и политички и економски либерализам. Амбиција уласка у ЕУ при том је велики циљ и подстицај за реформе.

Чињеница да Ердоганова супруга носи исламску мараму, иначе забрањену у државним надлештвима и школама, при том је елемент тог социјалног конзервативизма: војска, која себе сматра чуваром Ататуркове заоставштине, будно пази да се у овом погледу не пређе преко црте. Радикална исламизација није ни у срцима највећег броја Турака. Али исламски идентитет се не може до краја сузбити: шта се дешава ако се на томе истрајава, показује, уосталом, пример првог суседа, Ирана. Шах Реза Пахлави је у том погледу био нефлексибилан и догодио му се ајатолах Хомеини.

АК је победио убедљиво, али мора да поступа пажљиво. Прво искушење је избор шефа државе, заплет који је и довео до ових избора. Армија је једном ставила вето на Ердогановог кандидата, министра иностраних послова Абдулу Гала, чија супруга такође носи исламску мараму. Да ли ће премијер испред генерала опет махнути црвеном марамом, остаје да се види.

ПОСЛЕДЊИ КРАЉ АВГАНИСТАНА: У Кабулу је преминуо Мохамед Захир Шах – последњи авганистански краљ, коме круна на глави није већ 34 године. Упркос томе, заставе су тога дана спуштене на пола копља и проглашена је тродневна национална жалост.

Захир Шах је, у земљи где просечан животни век само 44 године, умро у 92. Да ли зато што је на трону провео 40 година, а 30 у пријатном егзилу, у вили на ободу Рима? Свргнут је 1973, када је његов сестрић Мухамед Дауд Авганистан прогласио републиком, уводећи га у политички вртлог из којег још није изашао.