Klima 21. veka

U SKLADU SA PROGNOZAMA: Količina vode koja se sručila na Britaniju u toku samo jednog dana nadmašila je dosad najveći potop koji ju je zadesio ravno pre pola veka – 1947. Pošto se tamo meteorološke prilike evidentiraju duže nego drugde, utvrđeno je da se nešto slično ovom zbilo samo u vreme kada je u susednoj Francuskoj osvajana Bastilja, u julu 1789.

Dok su se Britanci borili s vodom do grla, u Italiji, Srbiji, Hrvatskoj, Grčkoj, Rumuniji, Bugarskoj i Makedoniji vođena je ogorčena borba protiv vatrenih stihija izazvanih nezapamćenim vrućinama: temperature su svugde bile veće od 40 stepeni. Nikad dosad u nije bilo toliko požara u isto vreme i na tolikom prostoru.

U Americi od žarkog sunca je tražen zaklon na istočnoj obali, u Njujorku, dok su na zapadnoj, u Kaliforniji, farmeri proglasili vanredno stanje, jer je neočekivani hladni talas zapretio da uništi ovogodišnji rod limuna i pomorandži.

U Južnoj Aziji monsun je stigao ranije nego obično. U Australiji istrajava najduža suša u pamćenju

Ovo nije izuzetak, poručili su britanski klimatolozi, obrazlažući da je reč o "vremenu 21. veka": ekstremne vrućine i ekstremne padavine su nešto što po njima ima nedvosmisleni pečat čovekovih aktivnosti. Dakle, reč je o globalnom zagrevanju. Pouka je: biti pripravan za nova vrela i vodoplavna leta.

ISLAMSKI PRAGMATISTI: Ishod izbora u Turskoj bio je jedan od najpomnije analiziranih međunarodnih događaja minule nedelje. Uverljiva pobeda stranke Pravda i razvoj (turski inicijali: AK) premijera Redžepa Erdogana, koja je osvojila 47 odsto glasova i 340 poslanika u parlamentu od 550 mesta, protumačena je kao nova potvrda sazrevanja turske demokratije, ali i neka vrsta lekcije iz modernizacije namenjena drugim zemljama u kojima je islam nacionalna religija.

Ovi izbori su pre svega pružili pozitivan odgovor na pitanje koje ima dimenzije šire od turskih: mogu li islamisti da budu istinske demokrate? Erdogan i AK su u ovom pogledu položili važan ispit delikatno balansirajući u zemlji koja je religiju radikalno odvojila od države reformama Kemala Ataturka još u trećoj deceniji prošlog veka, i koja je od tada na stalnim iskušenjima između svoje azijske geografije i evropskih ambicija, između institucionalne svetovnosti i islamskih korena.

Erdoganova partija, koja je prvi put parlamentarnu većinu osvojila 2002, nudi jedan pragmatičan koktel čiji su sastojci islamom inspirisan socijalni konzervativizam, privrženost Ataturkovoj ideologiji i politički i ekonomski liberalizam. Ambicija ulaska u EU pri tom je veliki cilj i podsticaj za reforme.

Činjenica da Erdoganova supruga nosi islamsku maramu, inače zabranjenu u državnim nadleštvima i školama, pri tom je element tog socijalnog konzervativizma: vojska, koja sebe smatra čuvarom Ataturkove zaostavštine, budno pazi da se u ovom pogledu ne pređe preko crte. Radikalna islamizacija nije ni u srcima najvećeg broja Turaka. Ali islamski identitet se ne može do kraja suzbiti: šta se dešava ako se na tome istrajava, pokazuje, uostalom, primer prvog suseda, Irana. Šah Reza Pahlavi je u tom pogledu bio nefleksibilan i dogodio mu se ajatolah Homeini.

AK je pobedio ubedljivo, ali mora da postupa pažljivo. Prvo iskušenje je izbor šefa države, zaplet koji je i doveo do ovih izbora. Armija je jednom stavila veto na Erdoganovog kandidata, ministra inostranih poslova Abdulu Gala, čija supruga takođe nosi islamsku maramu. Da li će premijer ispred generala opet mahnuti crvenom maramom, ostaje da se vidi.

POSLEDNjI KRALj AVGANISTANA: U Kabulu je preminuo Mohamed Zahir Šah – poslednji avganistanski kralj, kome kruna na glavi nije već 34 godine. Uprkos tome, zastave su toga dana spuštene na pola koplja i proglašena je trodnevna nacionalna žalost.

Zahir Šah je, u zemlji gde prosečan životni vek samo 44 godine, umro u 92. Da li zato što je na tronu proveo 40 godina, a 30 u prijatnom egzilu, u vili na obodu Rima? Svrgnut je 1973, kada je njegov sestrić Muhamed Daud Avganistan proglasio republikom, uvodeći ga u politički vrtlog iz kojeg još nije izašao.