У чијој је руци био пиштољ

Последњих неколико дана актуелне су препирке између власти и опозиције о пиштољу заштитника грађана Саше Јанковића, којим се наводно убио младић Предраг Гојковић у Јанквићевом стану. Извлачење случаја старог 22 године запрепастило је јавност, али мало је познато да породица несрећног Гојковића две деценије тражи поновно отварање истраге о овом случају и пуну истину о томе како им је страдао син.

Тек сада се сазнаје да су родитељи свакој власти у Србији постављали исто питање, узалуд чекајући одговор. Испоставља се и да је питање барутних честица на рукама Саше Јанковића помињано у Скупштини Србије приликом његовог првог избора за заштитника, јоп у лето 2007. Том информацијом, како се види из стенограма дебате, располагао је тадашњи посланик Српске радикалне странке Момир Марковић.

* Писмо породице Гојковић упућено јавности преносимо у целини.      

Поштовани,

Већ неколико дана је једна од ударних тема у средствима информисања у Србији заштитник грађана Саша Јанковић. Једни га оптужују да није имао дозволу за пиштољ из кога је у његовом стану живот изгубио наш син Предраг Гојковић. Други пишу петиције за његову заштиту, а забринут је и ОЕБС. Смрт нашег сина је споредна ствар, проглашен је самоубицом. А случај смрти Предрага Гојковића је историја пропадања правосудног система Србије, њеног моралног суноврата и застрашујуће равнодушности према жртви.

Принуђени смо да данима слушамо у свим медијима како се о нашем сину говори као о самоубици, па се питамо да ли то значи да су новинари и остали учесници ове непримерене дебате довршили истражни поступак који је неко зауставио 1995. године. Јавност треба да зна да 22 године покушавамо да добијемо одговор званичних државних служби на питање како је наш син изгубио живот. Обраћали смо се свакој новој власти представљањем судских података о овом случају, надајући се да су „дошли бољи”.

Обраћали смо се суду, министрима унутрашњих послова Богдановићу и Соколовићу, Скупштини Србије, медијима, странкама и угледним појединцима у жељи да искључиво у редовној процедури отворимо овај случај. Нисмо успели. Ни данас, када је случај отворен због Јанковића, није важна жртва, важне су каријере и политички интереси. Ми знамо, а знају и непосредни учесници Саша Мишић, Ђорђе Грубачић и Саша Јанковић, да је цео случај у полицији и судству био намештен и заташкан.

Нажалост, они који је требало да раде по закону нанели су највећу штету и нама, породици покојног Предрага, али и њима, Мишићу, Грубачићу и Јанковићу. Поштеном истрагом све би давно било завршено. Не бисмо се ни ми ни они мучили двадесет година. Ми надајући се истини, а они надајући се да ће остати сакривена. Зато би за породицу била највећа правда, а за друштво насушна потреба, да људи које је држава плаћала да спроводе закон и које је ангажовала у овом случају – полицајци, истражитељи и судије, а који су истину због неког интереса крили и опструисали и све нас гурнули у очај, сносе за то и највећу одговорност.

Обраћамо се тужилаштву, полицији и суду, поверенику за информације од јавног значаја господину Шабићу, па и заштитнику грађана Саши Јанковићу, да објаве комплетан судски предмет: записник са лица места, фотографије, скице, све изјаве узете тог дана и касније, налазе обдукције и парафинске рукавице. Нека стручњаци ураде реконструкцију догађаја и кажу у чијој је руци био пиштољ.

Ево, да овом приликом прихватимо да је нормално да се у редовној процедури дозвола за пиштољ добија само дан пре убиства, да је нормално да у стану поред пиштоља буду пендрек, кутија од бомбе, чоке и, како у записнику пише, меци, да родитељи Саше Јанковића о случају буду обавештени одмах након догађаја и већ око 15 часова отац крене из Лознице за Београд, да је нормално да се нама, родитељима, за случај јави тек у 21 сат увече – седам сати након догађаја, да је нормално да код смртног случаја на лице места не изађу јавни тужилац и истражни судија, да је нормално да истрагу поведе инспектор Секуловић, па га замени Бонифачић, који има везе са учесницима из Лознице, да налаз обдукције нисмо могли добити два и по месеца, да смо на налаз парафинске рукавице чекали шест месеци, да је у једном период предмет био загубљен и много тога још. Нека је све то нормално.

Тражимо одговор само на ова два питања: Јанковић тврди да није био у стану када се догађај десио и да није улазио у собу у којој је био покојник (прва изјава дата након догађаја). То исто тврди и Саша Мишић. Полиција их је затекла у стану када је дошла. Како је онда парафинска рукавица узета од њих позитивна, имајући у виду временско и просторно ширење барутних честица? (У последњој изјави Јанковић каже да је миловао покојног друга по коси, па су тако остале барутне честице, а ми га подсећамо на налаз обдукције у коме се каже да барутних честица није било ни на лицу које је ближе пиштољу из кога је пуцано).

И друго питање – обдукцијом је утврђено да није било барутних честица на улазној рани покојног Предрага, да је погођен у леву горњу усну и да се метак кретао здесна улево и благо наниже. На фотографији се види да му је лева рука у џепу и да је постава на десном џепу извучена. Након пада на леђа, пиштољ остаје поред десне руке. Да ли је то могуће? Која је то даљина са које човек може да пуца десном руком себи у леву страну лица и да при том не испусти пиштољ? Пензионисани балистичар кога је ангажовала полиција тврди да је пуцано са даљине веће од 30 центиметара, а наука каже да барутне честице остају на удаљености од 60 до 110 центиметара, зависно од пиштоља и муниције.

И зашто то одмах није утврђено за конкретан пиштољ и муницију, него је све брзо враћено власнику? Да ли то искључује самоубиство, нека кажу стручњаци. Јавност такође обавештавамо да за ове 22 године нико није био заинтересован за наша права и да нисмо добијали писма подршке. Напомињемо да нас ничија политичка каријера и политички интереси не занимају, а потписницима подршке поручујемо да се ауторитет функције може сачувати само ауторитетом личности којој је поверена.

Не може се чувати ауторитетима чак ни најугледнијих јавних личности. Ти ауторитети су њихови, а усуд Предрага Гојковића је усуд Србије, која и данас, у овом случају, бира између истине и интереса. Ако је Саша Јанковић ставио тачку на овај случај, Србија не сме.

Породица Гојковић