Колико ће коштати два минута „Прекобројне”

Продајом предузећа „Авала филм” продата су и продуцентска права на све филмове које је „Авала” продуцирала.

То значи да нови власник „Авала филма” има продуцентска права (што не треба мешати са ауторским правима) на те филмове, међу којима се налазе остварења Душана Макавејева, Желимира Жилника, Мише Радивојевића, од „Славице” до „Сабирног центра” и још неколико стотина других југословенских филмова.

Зашто је продаја продуцентских права „Авала филма” проблем?

За свако јавно приказивање тих филмова, било да се емитују на телевизији, пуштају студентима, издају или продају у новим дигиталним облицима мора се тражити дозвола носиоца продуцентских права. Уколико, на пример, желим на направим документарни филм у коме користим инсерте из неких од „Авалиних” филмова, ја морам да имам дозволу носиоца продуцентских права.

Шта мења чињеница да су продуцентска права на те филмове прешла из власништва „Авала филма”, предузећа које је било друштвена својина, у власништво фирме које припада не знамо тачно коме?

Прво, зато што нови власник „Авале” може да дође и каже: „Mени је ’Десант на Дрвар’ партизанштина и зато никад више ником нећу дати дозволу да тај филм, прикаже, изда на ди-ви-дију, итд.”

А није умирујућа чињеница да након оволико медијске буке нови власник није открио свој идентитет, нити се обратио директно јавности.

Друго, зато што ће нови власник моћи да наплати који год износ он жели за приказивање тих филмова – да тражи 2.000 евра за дозволу да се „Тито и ја” прикаже на ретроспективи филмова Горана Марковића, или да тражи 10.000 евра за дозволу да се употреби два минута из филма „Прекобројна” у документарном филму о каријери Милене Дравић.

Зашто нам се чини да је то неправедно? Зато што су ти филмови финансирани друштвеним средствима, зато што је „Авала филм” била друштвена својина, зато што се не чини исправним да један човек зарађује новац од експлоатације филмова које је ово друштво правило у временима када су сви заједно улагали у филм. „Авала” није прва филмска кућа у Србији чији је каталог филмова прешао у приватно власништво, али је јавност вероватно на ово реаговала зато што она као продуцент стоји иза скоро половине целокупног југословенског филмског стваралаштва.

Треће, зато што је распадом Југославије остало нејасно коме припадају продуцентска права на филмове које су заједно произвеле различите продуцентске куће бивше Југославије, поготову оне као што су „Удружени југословенски продуценти”. Ко је наследио њихова права, у којим процентима?

И како сада продати у приватно власништво нешто за шта се не зна чије је наследство? (Како је неки економиста уопште проценио вредност продуцентских права на каталог „Авалиних” филмова на око 500.000 евра, када на ово питање нема одговор?)

Четврто, зато што је „Авала” произвела и велики број филмова који су били међународне копродукције. Када склопите продуцентски уговор са француском или америчком продуцентском кућом, у уговору, по правилу, пише да продуцент не може да прода свој део продуцентских права трећем лицу без сагласности осталих копродуцената. Дакле, у случају филмова као што су „Дуги бродови”, није се смео продати „Авалин” део права без сагласности „Колумбија пикчерс” из Холивуда, који је био већински копродуцент.

Медијски наслови који алармирају да је прекјуче на аукцији продато „наше филмско благо” које ће сада нестати, привукли су пажњу јавности, али то не значи да је прекјуче купљена нека огромна соба пуна филмских ролни. У просторијама „Авала филма” одавно нема више филмских ролни.

Где се физички налазе филмови „Авала филма”? У депоу Југословенске кинотеке, зато што су по Закону о кинематографији сви продуценти били у обавези да негатив сваког филма који произведу депонују у Кинотеци. Међутим, Кинотека има само обавезу да чува те филмове, и није њихов власник. (У њеном депоу се налазе и ролне које су у Кинотеку пренете када је пропао кров у просторијама у којима је „Авала” чувала копије истих филмова).

Откуд одједном напад на Кинотеку да „није донела ниједно решење којим се филмска грађа утврђује за културно добро и дефинишу адекватне мере заштите”? Само неки од филмова чији се негативи налазе у Кинотеци имају статус културног добра од изузетног значаја. Шта то уопште значи за даља продуцентска права? Ко одлучује које филмове треба заштитити, како изгледа та процедура, шта значе термини „национално добро” и „заштићено културно добро” у области кинематографије, изгледа да је ствар тумачења. Какве тачно везе има контрола о томе како је Кинотека „заштитила негативе” са правима на експлоатацију филма коју има нови власник?

Уместо да расветли одговоре на та питања, Министарство културе се неколико недеља проглашава ненадлежним и незаинтересованим. И уместо да, из горе поменутих разлога, предузме све неопходне кораке да се спречи продаја продуцентских права на „Авалине” филмове, Министарство културе је напрасно изашло са саопштењем да је Кинотека крива за непрописно чување филмова, и шаље инспекцију у депо Кинотеке да истражи како они брину о „културним добрима”, истог дана док се на другом крају града на аукцији продају права на те филмове.

Која институција је надлежна да преиспита разлоге што се није реаговало и да утврди да ли се ради о регуларној или пљачкашкој приватизацији? 

Ауторка је редитељ филма „Синема комунисто”