Грађанин Тачи

Да је Томислав Николић одржао реч и своју платформу о Косову објавио како је обећао, несумњиво би помогао многима који су збуњено покушавали да правилно разреше дилему око тога шта радити са Хашимом Тачијем.

Најава посете Београду човека који се у Србији води као осуђени грађанин њене јужне провинције, док је он желео да буде дочекан као министар иностраних послова државе Косово, претворила се у правно-политичко-дипломатску енигму и изазов нормализацији у региону. На крају се ништа није догодило, али иза тога што се ништа није догодило стоји штошта.

Као што знамо, Тачи је у Београду 24. априла хтео да присуствује конференцији о европским интеграцијама западног Балкана коју уз сарадњу британске амбасаде организује невладина организација Омладински одбор за образовање.

Не сумњам у добре намере организатора, али не треба много памети да се закључи шта све може да узрокује Тачијев долазак. Боље да је скуп заказан на некој измештеној локацији? Рецимо у Сегедину.

Шта радити када се пред пасошким органима у елегантном оделу појави „грађанин Тачи”, а компјутер избаци податак да је то „командант Змија”, бивши лидер Ослободилачке војске Косова који је због ратних злочина у Србији 1997. осуђен на десет година затвора?

Свакоме је јасно да је због европских интеграција Београд прихватио бриселски дијалог са властима које не признаје и са истим тим министром/терористом који је наспрам српских званичника до скора седео у функцији премијера, а сада шефа дипломатије.

Иако Борису Тадићу, Александру Вучићу или Ивици Дачићу ни данас није лако да свим Србима објасне зашто су се руковали, преговарали и настављају да преговарају с Тачијем, затворити очи пред чињеницом да се ради о правоснажно осуђеном стварало је непријатну дилему: реална политика или право?

Тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић први је изјавио да би Тачи могао да буде ухапшен, шеф Владине канцеларије за Косово Марко Ђурић додао је да би се „тај наш грађанин” нашао као „предмет рада одређених институција”, да би министар унутрашњих послова Небојша Стефановић потврдио да ће полиција поступити по закону и „привести га правди”.

Право је налагало да Тачи буде ухапшен. Не разумем зашто је председник Одбора за европске интеграције Скупштине Србије рекао да је Вукчевићева изјава „неодговорна” и да уколико желимо да будемо лидер у региону не смемо да хапсимо политичке лидере који дођу у Београд.

Необавештени појединци указивали су и на пример саветника српске владе, бившег британског премијера Тонија Блера, који је, такође, био осуђен због улоге у НАТО бомбардовању 1999. Није исто, његова пресуда је укинута 2001.

Држава је показала да поштује своје институције. Иако је избегнут скандал, јер хапшење би несумњиво имало такав одјек, могуће је извући неке поуке из ове ситуације. Слажем се са онима који сматрају да се афера није случајно догађала уочи овонедељног наставка дијалога у Бриселу.

Зовите то провокацијом или калкулацијом, али албанска страна се показала проактивнијом. Тачи се нуди да дође у Београд знајући да ће то његови савезници тумачити као добар гест. И шира јавност, која је мало упозната са српско-албанским конфликтом, по природи је склона да похвали сваког ко чини гестове помирења.

Створена је неугодна ситуација у којој се политичка воља Београда за преговоре са Приштином премерава (не)спремношћу да прими Тачија, при чему постоји једна битна разлика: бриселски преговори су званични, одвијају се уз присуство функционера ЕУ, одржавају се на неутралном терену. Тачијев „невладин туризам” нема ниједан од тих атрибута, иако му је немогуће негирати политичке димензије.

Пропуштање Тачија значило би гажење државног достојанства. Патетичан, готово колонијалан тријумф прагматизма над правом. Озбиљна земља морала је овако да поступи. Што је не спречава да настави да разговара о миру и нормализацији. Подразумева се да на две стране седе они који су до јуче ратовали. Шта ту има необично?

Приштина је на лако предвидљив сценарио око хапшења очекивано припремила бараже пропагандних порука. „Ово је само потврда да званични Београд и даље уважава одлуке Слободана Милошевића и, нажалост, те законе који су и даље на снази”, каже Тачијев заменик Петрит Сељими.

Читава конструкција не захтева много инвентивности, али показује да Приштина активно користи било коју прилику да забележи поен. Притом се нетачно приказује да су злочести Срби Тачију забранили долазак. Нико ништа није забранио, само је упозорио шта би било.

Професор Универзитета у Приштини Миљазим Краснићи ипак закључује: „Спремност заменика премијера Тачија да оде у Београд и оштра реакција Владе Србије против ове посете без сумње показује да је Косово корак напред у остваривању духа Брисела, духа европских интеграција и регионалне сарадње, док Србија има озбиљан проблем заостајања на том плану.”

Верујем да у Бриселу ову маркетиншку слагалицу ипак лако дешифрују.

Иако посета није остварена, Тачи је успео да разбуди српске националисте које ће вешто употребити у Бриселу. Десничарске групе попут Српског сабора „Заветници” су одмах прозвали не само невладину организацију која је позвала Тачија, већ и читав невладин сектор. Апсурдном изјавом придружила им се председница ДСС-а тврдећи да зна да Тачију „нико неће моћи да гарантује да ће његов долазак у српску престоницу проћи безбедно”. Биће да се ово плашење ослања на сећања на паљење западних амбасада.

Бура у чаши воде се смирила. Нама остаје да констатујемо да је косовско питање сложено колико је било и у старту, да притисци из Брисела не могу да преко ноћи отклоне дубоко неповерење и да је у преговорима сасвим легитимно прибегавати разним триковима, посебно маркетиншким.