Невидљиви народ Србије

Постоји заједница у Србији којом се мало баве медији и НВО (част изузецима). Они су скоро невидљиви, јер се мало говори о њима и о њиховим социјалним и статусним проблемима, иако су бројна и витална заједница у нашем друштву. Они имају своја удружења и радио станице, музику и носталгију за родним крајем. То су прогнани и избегли прекодрински Срби, али и они који су дошли пре ратова мање више својом вољом. Иако су значајне разлике међу Србима из Херцеговине, источне Босне, Лике, Далмације, Кордуна, Баније и Славоније, као и оних из урбаних и руралних крајева, они ипак деле много заједничког. Пре свега сличну и тешку судбину рата и избеглиштва и почетак „од нуле”, најчешће на периферији великих градова.

Ова групација сродних заједница има значајну, иако не и видљиву улогу у српском друштву. То је виталан део нашег друштва којег је избеглиштво приморало да се додатно активира и покаже своје врлине и вредности, знања и вештине. У неким привредним гранама попут транспорта и грађевинарства ова заједница има значајну улогу. Људи који припадају прекодринским Србима су често веома вредни, виспрени и способни људи и у занатству и у бизнису (мања и средња предузећа), али и у пољопривреди (сточарство и повртарство) и трговини. Као „дођоши” они су се фокусирали на приватни бизнис и реални сектор. Иако из ове заједнице има доста припадника интелектуалне елите, па и припадника државних структура, већина ипак на тржишту зарађује хлеб насушни сопственим радом у приватном сектору.

Какав они однос имају према Србији? Они су живећи ван матице некако идеализовали своју далеку престоницу Београд. Тешко је овдашњим људима описати чежњу и наду коју су они гајили према „светој земљи” Србији. Неки од њих су дошли као избеглице и прогнаници код својих рођака и пријатеља и лакше су се снашли после првог удара који је кидао све постојеће везе у крају одакле су пореклом. Но, они који су дошли у избегличким колонама, па су их из Београда као затвореног за њих „проследили” у неке друге крајеве где су годинама живели на периферији, у избегличким центрима су имали тешко и туробно искуство. За многе од њих Србија је од мајке постала маћеха, сурова и хладна као хале у којима су нашли уточиште. Иако огромна већина припадника „прекодринског корпуса” има изузетно јак патриотски набој, код многих се запатило и разочарење и огорчење. Неки су због тога нову отаџбину потражили негде далеко, неретко и преко океана.

Какав је однос Србије према њима? Рекли смо да је код многих припадника прекодринске српске заједнице створен утисак да се Србија према њима односила маћехински, да их у рату није довољно помагала, а после прогонства су врло брзо били маргинализовани и заборављени. Овај утисак дели и немали број „староседелаца” у Србији. Имали су и велике проблеме с добијањем држављанства, па су неретко лакше добијали папире у страним земљама но, у својој матици. Као што каже др Неле Карајлић, као неформални гласноговорник прогнаних сарајевских Срба, многе богате западне државе су бесплатно добиле хиљаде виталних, способних и образованих људи. За многе од њих Србија очигледно није имала интерес да их интегрише.

Било је и дискриминаторског односа према овој заједници. Стереотипи о Крајишницима који су прости и необразовани, а притом и „ратни профитери” проширили су се међу делом овдашњег становништва. Као што су избегле Србе с Косова неки увредљиво звали Шиптари, тако су и Србе из Хрватске звали Хрвати. Већ је Мира Марковић почетком деведесетих писала колумне о онима „који су окупирали мој град”. Тај негативни стереотип се нарочито уврежио унутар заједнице домаћих „либерала” који су у избеглицама видели реметилачки фактор који је хронично везан за милошевићевски режим и националистички је опредељен. Најчешћи мотив анимозитета према избеглицама била је љубомора и осећај конкуренције оних који су видели како нови суграђани вредно раде, граде куће и компаније или пак каријере. Куће су подизали солидарно „на мобу”, а и компаније уз подршку рођака и пријатеља.

Но, најгоре од свега је што су неке политичке или идеолошке групације подгревале постојеће негативне стереотипе и водиле једва скривену кампању којом су избеглице приказивале у врло негативном светлу. Они су у њима видели инструмент одржавања „злог” милошевићевског режима на власти, а на идеолошком плану они су за њих били неизлечиви конзервативци, националисти и примитивци. У томе су предњачили београдски „либерали” који себе воле да зову другосрбијанцима и новосадски аутономаши. Занимљиво је како су они који себе воле да виде као перјанице толеранције и борбе против шовинизма у пракси према припадницима свог народа показивали изузетну нетолеранцију и неку изопачену врсту шовинизма. Но иако су се овакви накарадни ставови упорно неговали они нису имали великог успеха. Већина није подлегла промоцији „либералне” нетолеранције и ксенофобије. Али ово јесте допринело да ова заједница остане друштвено невидљива или маргинална те да до сада не успе да артикулише своје интересе и искаже своје ставове и фрустрације. Којих, нажалост, није мало.