Скупа лагодност

Прича прва.

Комесар Европске уније за конкуренцију Нели Крос пре неколико месеци опасно се нарогушила на тамошње банке што "непотребно високим банкарским трошковима и провизијама кредитних картица" безмало, како рече без пардона, "пљачкају" своје клијенте. Те речи, не баш биране за углађени банкарски свет, Кросова је изговорила после опсежне истраге пословања банака са становништвом. Строга комесарка је додала да ће бити и веома оштрих казни где год се докаже "да су компаније кршиле закон против монопола".

Прича друга.

У Србији је последњих година дошло до праве експлозије картичарства. Емитовано их је на милионе. Нема банке која осим домаће није понудила једну или више интернационалних картица. Неке и на часну реч. Бесплатно. Бар тако у рекламама стоји. Колико то "бесплатно" одиста кошта, тек треба видети. Али, о том – потом.

Намамљени вешто смишљеним рекламама, попут оне досад непревазиђене "мало пластично плаћа фантастично", али и стандардом који доста каска за потребама свакодневице, све већи број наших грађана запада у веома озбиљне тешкоће у измиривању доспелих рачуна по основу картица. Али, то је само једна димензија тог проблема.

Други, веома озбиљан, којим се код нас, за сада, још нико не бави, у контролном смислу, јесу цене свих услуга за ту лагодну куповину и плаћања пластичним новцем. Све је, углавном, препуштено тржишту и његовој невидљивој регулаторној руци, а грађанима је допуштено да бирају банке са најповољнијим услугама и да, разуме се, плаћају трошкове које им оне обрачунају. Да ли би те и сличне услуге могле да буду јефтиније? Вероватно, али – зашто би?

Као у случају камата на кредите, наше банке се држе једне других.  Нико не искаче из високе и комотне каматне марже. Промил горе или доле, али углавном већих одступања нема. Због тога никоме озбиљном не пада на памет, поготово без чврстих доказа, да их оптужи за монополизовање тржишта, али да садашње прилике у сектору банкарских услуга, поготово у пословима са грађанима, "миришу" на картелизацију, одавно нема никакве сумње. Али, пошто је и такву врсту договора на штету другог тешко доказати – све остаје по старом.

Прича трећа.

Европској унији, са безмало 400 милиона становника у 27 држава у којима раде хиљаде банака, није тешко да се позабави питањима слободне конкуренције и фер тржишне утакмице у којој њени грађани неће бити опељешени само зато што користе лагодности савременог потрошачког друштва – картицу. Чак и на сам наговештај нечега таквог власти ЕУ реагују. Бар опоменом.