Државни квасац

Браво! Успели смо бар у нечему да будемо први у Европи. Имамо најскупљу пшеницу! Од ње нико не може да умеси довољно јеfтину векну, па пекари већ најављују поскупљење хлеба. Четврто од августа прошле године. Вероватно не и последње, јер до нове, сиротињске жетве има више од четири месеца. А шта ћемо пожњети кад смо посејали јесенас свега 462.000 хектара? Никада мање од када се мери.

Држава, оличена у министарствима пољопривреде и трговине, опет је изненађена дешавањима на тржишту. Најављује као противмеру интервенцију јефтинијим брашном из робних резерви. То је обећавано и прошли пут, али није било никакве вајде. Баш као и с најављеним интервентним увозом јестивог уља по нижој цени. Да ли је ико видео тај зејтин у дућанима? Није нико.

Наше робне резерве нису постале јак тржишни играч, као у развијеном свету, па да делују превентивно. Уместо тога, обавијене некаквим реликтом добро чуване државне тајне, „да непријатељ не дозна колике су нам резерве хране”, више служе за политичко умиривање тржишних неравнотежа него за озбиљне интервенције. Зато се спремимо за извесно ново поскупљење хлеба.

С тржиштем, ма какво оно било, признавали га или не, ова држава, којој је ипак стало да има јефтин хлеб, примерен дубини џепа најсиромашнијих, понаша се потпуно непримерено. Напуштајући, срећом, времена у којима је по багателним ценама безмало ратарима отимала жито, одлучила се за обрнут прилаз – да тржиште уреди односе између произвођача, трговаца и потрошача. Па коме треба жито, нека га купи по тржишној цени. У складу с таквим опредељењем, паорима је неколико последњих министара пољопривреде отворено слало поруке – немојте сејати пшеницу. Што би по цену губитака хранили Србију јевтиним хлебом? Жито се мора платити колико вреди. Исправно. Да се зна шта колико кошта. Али, даље од тога, у успостављању ваљаних тржишних механизама какви владају у Европској унији, није се одмакло.

И сада килограм хлебног жита, после оскудне лањске жетве, код нас кошта највише у Европи, а хоћемо најјефтинији хлеб.

Али, гле чуда. Држава, која је као бајаги дигла руке од директних интервенција у сетвене планове и откуп, доноси уредбу о забрани извоза жита, подиже царину на увоз, а пошто нема ваљане механизме да смањи тржишне тензије, ишчуђава се што сељаци неће да продају жито јер чекају вишу цену, а пекари месе нове цене хлеба.

Е па, ако је и од државе и њене администрације – много је. Прави је тренутак да изношењем јефтиног брашна смири цене или да донесе уредбу о обавезном откупу пшенице и да га, као што је то чинила пре пола века, силом отме од ратара. И да га, наравно, не плати. Тако је јефтиније. А последице би осетили најраније за годину дана.

Најгоре ће бити треће. Да ништа не уради, а да нас теши дирљивом љутњом што незајажљиви трговци и пекари дижу цену хлеба нашег насушног с њеним инфлаторним квасцем.