За ким звони Хемингвеј

Са унутрашњих ризница вашингтонских амбасада и резиденција поређаних дуж Авеније Масачусетс одавно је скинут ореол ексклузивности. Постоје дани у години, када се у Вашингтону отварају врата дипломатских здања и тада гомила посетилаца може да се увери колико је уметнина, луксузних предмета, ића и пића , свака земља на свету допремила у америчку престоницу како би поспешила своје међународне контакте и сусрете са функционерима САД. Тако је и овог пролећа: Туризам дипломатије је заједно са цветањем садница јапанских трешања (Пре више од сто година градоначелник Токија поклонио је  Вашингтону 3 хиљаде садница овог дрвета) у пуном јеку.

 Али капија старе амбасаде Кубе, једне од архитектонски највреднијих  здања у елитном дипломатском низу још је замандаљена. Шта се данас тачно дешава у одајама интересне секције Кубе , која званично ради као део швајцарске амбасаде , то може са сигурношћу да исприча само неколицина најупућенијих. А они, вести о конкретним корацима ка одмрзавању најдужег и најнепотребнијег хладноратовског конфликта , сервирају на кашичицу. Кажу да је тим кубанских мајстора долетео из Хаване . Гланцају се виртуозни витражи , оправљају се вентилатори са тамним дрвеним крилима који су са таванице хладили госте на баловима, кристалним сузама допуњују се тешки китњасти лустери, скида се прашина са свећњака...

Можете замислити како изгледа изнутра , некад велелепно здање, изграђено пре сто десет година које је  читаве две деценије после Кастрове револуције било потпуно замрзнуто, да би се потом у „Интересну кубанску секцију“ уселила петорица или шесторица кубанских дипломата. Они, због ембарга  ни дан данашњи не могу да дигну паре из банке, а камоли да приђу неком од банковних аутомата, плате им стижу из Хаване , у кешу.

Субверзивна одаја-Иза колонада и балских дворана , је једна малена најсубверзивнија одаја. Бар Ернеста Хемингвеја , на другом спрату „Интересне секције“,  почео је да ради пре четири године. Пиће, право кубанско, је бесплатно јер Куба је под санкцијама и нема право да на територији САД ставља у промет своје производе. У њему се може попити прави мохито, онакав каквог га је пре шездесетак година пио амерички писац чија је бриљантна проза ушла у обавезну лектиру свих основаца на свету.

Нисам у животу попила много мохита, кубански коктел у коме има рума, минте, лајма и шећера од шећерне трске. Али најбољи који сам икад гуцнула , био је у кубанском ресторану Версај у Малој Хавани, или Осмој улици  у Мајамију, где је највећа концентрација најрадикалније антикастровске емиграције. Ту ме је један времешни Кубанац у панама шеширу, белом сакоу и шими бело црним ципелама позвао да са њим пођем на игранку, па да плешемо „ћа-ћа-ћа“. Тај фантастични мохито могао се справити само од имитације кубанских производа, можда из Доминикане или неке друге карибске земљице где је ниво масовног сиромаштва знатно виши , а образовање знатно ниже, од оног које се среће на „Кастровој Куби“.

 Наравно, у Хемингвејев бар се долази само по позиву. А они ретки Американци који су позвани на Хемингвејево пиће оцењују, да је тај мохито изванредног укуса и дејства.  О постојању овог бара први је известио новинар месечника Атлантик који је штуро написао ,како је то место затвореног типа и како су гости били изненађени кад су уведени у малену одају где над шанком стоји месингани потпис америчког писца. Ову вест многи медији су негативно прокоментарисали:“ Кастров режим отворио бар усред Вашингтона“, Хемингвеј је назван агентом КГБ, тражило се да они који пију са тог шанка потпишу у књизи утисака петицију за свргавање Кастра...

Ретко ко се усудио да да похвали Кубу за маштовиту „даикири дипломатију”. Америка има најбоље фрижидере , највише леда троши по глави становника , па зато и одлеђавање санти нагомиланих око тропског острва иде споро упркос топлијим струјама са обе стране.

Старац и море- Хемингвеј се утапао у пићу где год да је боравио, у Хавани, Паризу, Лондону, Мадриду. Туристи лакше дреше кесу, и без гриже савести потегну за жестоким пићем, кад чују да је ту навраћао и папа Хемингвеја. Новопечени власници кафића у Хавани су то препознали па се свако хвали како је угошћавао америчког писца.

Болестан и уморан, Папа је пред крај својих продужених боравака на Куби, добио најинтензивнији стваралачки порив и за само неколико недеља успео је да испише ремек дело „Старац и море”, чиме је на кратко  победио своју депресију . Нобеловац се са Фиделом Кастром срео само једанпут , у мају 1960. године на такмичењу у риболову на коме је победио кубанског вођу. Тај сусрет је овековечен мноштвом фотографија на којима су два најчувенија брадата човека. Мало је речи Али ни данас се не зна да ли је Хемингвеј подржавао Кастра или га се ужасавао. Тек, само годину дана пошто се одселио са Кубе и уселио у своју домовину,  он је извршио самоубиство.

Уз слике Чеа, Кастра и Чавеса, на улицама Кубе најчешће можете видети и портрет Ернеста Хемингвеја. Амерички новинари склони су да верују да званична Хавана причом о Хемингвеју привлачи туристе и да писац никад није створио никакву емотивну везу са Кастровом револуцијом. Шта год да је истина, сигурно би Папа Хемингвеј , да је данас жив, волео да попије прави кубански мохито, и да оде у риболов са једним од браће Кастро. Али не би могао јер америчке санкције су још увек на снази.