Za kim zvoni Hemingvej

Sa unutrašnjih riznica vašingtonskih ambasada i rezidencija poređanih duž Avenije Masačusets odavno je skinut oreol ekskluzivnosti. Postoje dani u godini, kada se u Vašingtonu otvaraju vrata diplomatskih zdanja i tada gomila posetilaca može da se uveri koliko je umetnina, luksuznih predmeta, ića i pića , svaka zemlja na svetu dopremila u američku prestonicu kako bi pospešila svoje međunarodne kontakte i susrete sa funkcionerima SAD. Tako je i ovog proleća: Turizam diplomatije je zajedno sa cvetanjem sadnica japanskih trešanja (Pre više od sto godina gradonačelnik Tokija poklonio je  Vašingtonu 3 hiljade sadnica ovog drveta) u punom jeku.

 Ali kapija stare ambasade Kube, jedne od arhitektonski najvrednijih  zdanja u elitnom diplomatskom nizu još je zamandaljena. Šta se danas tačno dešava u odajama interesne sekcije Kube , koja zvanično radi kao deo švajcarske ambasade , to može sa sigurnošću da ispriča samo nekolicina najupućenijih. A oni, vesti o konkretnim koracima ka odmrzavanju najdužeg i najnepotrebnijeg hladnoratovskog konflikta , serviraju na kašičicu. Kažu da je tim kubanskih majstora doleteo iz Havane . Glancaju se virtuozni vitraži , opravljaju se ventilatori sa tamnim drvenim krilima koji su sa tavanice hladili goste na balovima, kristalnim suzama dopunjuju se teški kitnjasti lusteri, skida se prašina sa svećnjaka...

Možete zamisliti kako izgleda iznutra , nekad velelepno zdanje, izgrađeno pre sto deset godina koje je  čitave dve decenije posle Kastrove revolucije bilo potpuno zamrznuto, da bi se potom u „Interesnu kubansku sekciju“ uselila petorica ili šestorica kubanskih diplomata. Oni, zbog embarga  ni dan današnji ne mogu da dignu pare iz banke, a kamoli da priđu nekom od bankovnih automata, plate im stižu iz Havane , u kešu.

Subverzivna odaja-Iza kolonada i balskih dvorana , je jedna malena najsubverzivnija odaja. Bar Ernesta Hemingveja , na drugom spratu „Interesne sekcije“,  počeo je da radi pre četiri godine. Piće, pravo kubansko, je besplatno jer Kuba je pod sankcijama i nema pravo da na teritoriji SAD stavlja u promet svoje proizvode. U njemu se može popiti pravi mohito, onakav kakvog ga je pre šezdesetak godina pio američki pisac čija je briljantna proza ušla u obaveznu lektiru svih osnovaca na svetu.

Nisam u životu popila mnogo mohita, kubanski koktel u kome ima ruma, minte, lajma i šećera od šećerne trske. Ali najbolji koji sam ikad gucnula , bio je u kubanskom restoranu Versaj u Maloj Havani, ili Osmoj ulici  u Majamiju, gde je najveća koncentracija najradikalnije antikastrovske emigracije. Tu me je jedan vremešni Kubanac u panama šeširu, belom sakou i šimi belo crnim cipelama pozvao da sa njim pođem na igranku, pa da plešemo „ća-ća-ća“. Taj fantastični mohito mogao se spraviti samo od imitacije kubanskih proizvoda, možda iz Dominikane ili neke druge karibske zemljice gde je nivo masovnog siromaštva znatno viši , a obrazovanje znatno niže, od onog koje se sreće na „Kastrovoj Kubi“.

 Naravno, u Hemingvejev bar se dolazi samo po pozivu. A oni retki Amerikanci koji su pozvani na Hemingvejevo piće ocenjuju, da je taj mohito izvanrednog ukusa i dejstva.  O postojanju ovog bara prvi je izvestio novinar mesečnika Atlantik koji je šturo napisao ,kako je to mesto zatvorenog tipa i kako su gosti bili iznenađeni kad su uvedeni u malenu odaju gde nad šankom stoji mesingani potpis američkog pisca. Ovu vest mnogi mediji su negativno prokomentarisali:“ Kastrov režim otvorio bar usred Vašingtona“, Hemingvej je nazvan agentom KGB, tražilo se da oni koji piju sa tog šanka potpišu u knjizi utisaka peticiju za svrgavanje Kastra...

Retko ko se usudio da da pohvali Kubu za maštovitu „daikiri diplomatiju”. Amerika ima najbolje frižidere , najviše leda troši po glavi stanovnika , pa zato i odleđavanje santi nagomilanih oko tropskog ostrva ide sporo uprkos toplijim strujama sa obe strane.

Starac i more- Hemingvej se utapao u piću gde god da je boravio, u Havani, Parizu, Londonu, Madridu. Turisti lakše dreše kesu, i bez griže savesti potegnu za žestokim pićem, kad čuju da je tu navraćao i papa Hemingveja. Novopečeni vlasnici kafića u Havani su to prepoznali pa se svako hvali kako je ugošćavao američkog pisca.

Bolestan i umoran, Papa je pred kraj svojih produženih boravaka na Kubi, dobio najintenzivniji stvaralački poriv i za samo nekoliko nedelja uspeo je da ispiše remek delo „Starac i more”, čime je na kratko  pobedio svoju depresiju . Nobelovac se sa Fidelom Kastrom sreo samo jedanput , u maju 1960. godine na takmičenju u ribolovu na kome je pobedio kubanskog vođu. Taj susret je ovekovečen mnoštvom fotografija na kojima su dva najčuvenija bradata čoveka. Malo je reči Ali ni danas se ne zna da li je Hemingvej podržavao Kastra ili ga se užasavao. Tek, samo godinu dana pošto se odselio sa Kube i uselio u svoju domovinu,  on je izvršio samoubistvo.

Uz slike Čea, Kastra i Čavesa, na ulicama Kube najčešće možete videti i portret Ernesta Hemingveja. Američki novinari skloni su da veruju da zvanična Havana pričom o Hemingveju privlači turiste i da pisac nikad nije stvorio nikakvu emotivnu vezu sa Kastrovom revolucijom. Šta god da je istina, sigurno bi Papa Hemingvej , da je danas živ, voleo da popije pravi kubanski mohito, i da ode u ribolov sa jednim od braće Kastro. Ali ne bi mogao jer američke sankcije su još uvek na snazi.