Три мапе за две Европе

У данашњим државама број становника се видно смањује у време ратова и мањих оружаних сукоба, али када ратова нема а популација се ипак „тањи”, онда неки други разлози утичу на такве процесе. У случају земаља источне и југоисточне Европе на то је утицало транзиционо сиромаштво, које је довело до смањеног наталитета, али и отварање граница и исељавање, пре свега на запад континента. Деведесетих година прошлог века на Балкану је било и неколико ратних сукоба, што је такође допринело паду укупног броја становника.

Као последица свега тога, од 1990. до 2011. године у двадесет земаља у транзицији број житеља је смањен за 21 милион, док су у исто толико тзв. нетранзиционих држава у истом периоду у плусу за 36 милиона људи. За две деценије између два дела Европе тако је створена разлика од 57 милиона становника.

Уз ове показатеље укупних популационих кретања у периоду 1990–2011, „Политика” објављује и три мапе Европе као илустрације дводеценијских крупних демографских промена. На мапама су регистровани: (1) укупан пораст–пад броја становника у свакој од 40 земаља, (2) промене на основу природног прираштаја и (3) миграциона кретања (исказано у процентима у односу на укупно становништво у 1990. години).

На све три мапе западни део континента је у целини или највећим делом с позитивним трендовима, док је исток углавном у црвеној минусној ,,зони”. У том делу, по процентуално највећој депопулацији истичу се Летонија (23 одсто), Литванија и Молдавија (18 процената), што значи да су ове земље од 1990. до 2011. године остале без око петине становништва. Кад је пак о апсолутним бројевима реч, онда је међу земљама у транзицији по негативном природном прираштају (разлика између броја рођених и умрлих) апсолутни рекордер Русија са 13 милиона становника мање. Исто тако, Украјина у овом периоду бележи негативан природни прираштај од 5,6 милиона.

Стање у погледу миграција у неким земљама је такође веома неповољно. По негативном миграционом салду, на првом месту је Албанија са минусом од 1,2 милиона становника (37 одсто), док је од већих земаља рекордер Румунунија са 2,4 милиона.

У истом периоду, међу нетранзиционим земљама, ако занемаримо оне мале (Кипар, Исланд, Луксембург), рекордер по процентном расту броја становника је Република Ирска (30 одсто), а у апсолутним бројевима: Шпанија са повећањем од око осам милиона становника, Француска са шест и по и Велика Британија са шест милиона. Француска и Велика Британија бележе и највећи пораст броја становника на основу природног прираштаја, док је у миграционом плусу рекордер била Шпанија. И Немачка у овом периоду бележи висок миграциони плус, што је овој многољудној земљи ипак донело скромнији укупан раст популације. Јер, Немачка је, уз Италију, једина нетранзициона земља с негативним природним прираштајем.

Према свим осталим показатељима (раст–пад броја становника, природни прираштај, миграциони салдо) свих двадесет нетранзиционих земаља је у демографском плусу.

На другој страни, међу транзиционим земљама, осим Чешке, Мађарске и Словеније, које бележе скроман миграциони плус, по масовном усељавању карактеристична је Руска Федерација (преко осам милиона становника). Овај податак се доводи у везу с распадом СССР-а и масовним доласком пре свега етничких Руса из бивших совјетских република. Отуда и високе стопе негативног миграционог салда Летоније, Литваније, Естоније, а делом и Молдавије.

Демограф Горан Пенев, из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, каже да су и на подручју бивше Југославије негативне последице миграционих кретања на демографски раст у значајној мери ублажене због пресељења становништва из једних у друге републике. Та пресељења су током деведесетих претежно била принудна и под ратним притисцима. Према подацима Евростата, који су коришћени приликом израде мапа, Србија је и поред огромног прилива присилних миграната имала негативан миграциони салдо од 125.000 становника. Међутим, Пенев упозорава да је стварна слика другачија, јер подаци за 1990. и 2011. нису потпуно упоредиви – они за 1990. укључују и лица на раду у иностранству. Уколико се посматра само становништво у земљи, миграциони салдо је позитиван (око 150.000).

Насупрот томе, подручје Косова и Метохије је с највећим негативним миграционим салдом у Европи (41 одсто), али и с највећим природним прираштајем (34 процента), па у укупном скору јужна српска покрајина бележи процентуално готово истоветан популациони минус као и централна Србија и Војводина!

А какву демографску будућност Европе можемо очекивати у следећих 20 година? Наш саговорник наглашава да је укупно становништво Старог континента у протеклом периоду повећано. Тај раст би, према најновијим пројекцијама Уједињених нација, требало да буде настављен и у следећих неколико година, бар до 2020. Међутим, ако би се задржале садашње ниске стопе фертилитета, становништво Европе би се смањивало. У 2035. години, оно би у односу на 2015. било малобројније за 54 милиона (са 737 на 683). Смањење би се највећим делом односило на источни део (минус 45 милиона), а у много мањој мери на западне земље (девет милиона). Транзиционе земље би, према овој пројекцији, са 320 милиона, колико имају сада, спале на 275 милиона. У поређењу са 1990, када су имале 345 милиона, то значи да би за 45 година имале 70 милиона, или за петину, становника мање!

Тако би многа подручја у овим земљама била полупуста или чак популационо потпуно девастирана. Уз то, њихово становништво имало би изузетно неповољну старосну структуру. Питање демографске будућности не своди се зато само на број становника него још више на однос између броја старих и младих. Ако из земаља са истока Европе млади одлазе на Запад, онда је, каже Пенев, демографска рехабилитација транзиционих земаља све тежа.

Он додаје да су демографи УН израдили и пројекционе варијанте које су засноване на претпоставкама о вишим стопама фертилитета. Али, чак и по тим оптимистичким варијантама, број становника источних делова Европе у 2035. био би мањи него данас. Пенев, ипак, истиче да су предвиђања демографске будућности под великим утицајем актуелне ситуације или оне у блиској прошлости. Да су могући и потпуно другачији сценарији, „гори” и „бољи”, показују и резултати пројекција стручњака УН које су рађене 1990. године, по којима је за 2015. предвиђана битно другачија демографска ситуација од оне коју у Европи имамо данас. На пример, број становника Западне Европе тада је пројектован између 366 и 396 милиона, а он данас премашује 415 милиона. Уједно, ни за данашње земље у транзицији 1990. није предвиђан демографски суноврат какав се десио у протеклој четврти века. Рецимо, за Албанију је предвиђено да ће 2015. године имати 4,7 милиона становника (сада има мање од 2,9 милиона). Слично је и са Румунијом – за 2015. процењено је укупно становништво од 25 милиона, а та земља данас има мање од 20 милиона. Зато се увек, примећује Пенев, треба запитати зашто би будућност, у том демографском погледу, више личила на садашњост него што садашњост личи на прошлост.