Богиња балета двадесетог века

Свет је обишла тужна вест: умрла је Маја. Само једна та реч као да је све рекла и онима који је никад нису гледали. Знају да нема више Маје Михаиловне Плисецке (1925, Москва), једне од богиња балета 20. века. То своје кратко име учинила је колосалним не само бриљантним интерпретацијама класичног балетског репертоара, по чему је руска сцена надалеко чувена, већ и зато што је направила и велики искорак ка новим  путевима игре.

Она је стигла до прага нове слободе, у којој ће играчи освајати своја тела, савлађујући гравитационе силе и постављене границе. Својом уметношћу и индивидуалношћу кренула је даље у будућност, иза познатог хоризонта игре… У историју одлази са својом специфичном естетском свешћу, постављајући многа питања на која ће играчи дуго тражити одговоре. На непрегледном океану који се зове игра, по коме ће се још и широко и дубоко истраживати, плови ова дива најлепших лабудовскихруку, незаборавна Одета и Одилија из најславнијег балета Чајковског, Китри из „Дон Кихота”, Рајмонда, девојка из Бежаровог „Болера” и „Умирућег лабуда” Сен-Санса…  Њен супруг, такође истакнути уметник, композитор Родион Шчедрин, дао је и свој музички прилог овој блиставој балетској каријери, креирајући за своју музу и „Ану Карењину”, по Толстојевом роману, и „Кармен свиту”, по Бизеовој опери.

Синтезом самог извођачког чина, виртуозношћу, стилском посебношћу, природним током покрета, Плисецка је учинила другачијим традиционалне, већ устаљене кореографије класичних балета у којима је играла главне улоге. Удахнула је животност класичном покрету и смело искорачила из тог лавиринта бајки ка реалном животу. Њен утицај на укус и осећајност публике учинио је да се схвати да балет као уметност може из покрета да извуче животни полет за акцију, храброст, умирујућу ведрину, занос, опојност, очишћење... Њено размишљање ишло је дубље од пуког извођачког. Немирног духа, она се усудила да направи, у познијим годинама своје каријере, индивидуални избор кореографа чија ће дела играти, а потом и да сама кореографише. Напокон је све било обједињено и гледали смо – истинску уметност игре.

Упоредо са класичном балетском каријером, она није одолела и истраживању савременог покрета. За ово је у њеном окружењу требало имати и храбру главу и срце. И упркос проблемима које је њена породица имала са Стаљиновим режимом, успела је да се наметне не само као најуспешнија руска већ и светска балерина у веку који је иза нас. Плисецка је о томе говорила: „Балет ме је спасао прогона и зато сам му посветила цео свој живот. Плесаћу док сам жива, ако не телом, оно у срцу.”

Нама, којима је била узор и чије смо име изговарали са великим поштовањем и љубављу, остаје сећање на све што нам је значила током нашег одрастања и успомене на те тренутке младости обележене и њеном непоновљивом харизматичном личношћу. Када се накратко појавила међу нама ђацима балетске школе „Лујо Давичо”, изгледало нам је као да тонемо у најлепши сан – са Мајом у главној улози. То се догодило и пред београдском публиком на сцени Народног позоришта, где је гостовао Балет Бољшог театра.

Остаће поистовећена са лабудом, том дивном и чаробном птицом белог и црног перја, пловећи по страницама историје игре. Никад заборављена јер ће се њено име преносити генерацијама.

Имала сам срећу да је упознам и да јој се дивим. На сцени је дуго пркосила годинама које су се заустављале у њеној игри. Док је играла, одигравала се чаролија живота. Свака њена реч била је закон и узор, терала ме на размишљање и истрајавање.

Након њеног одласка, остаје уметничко дело које ће још дуго поручивати: све се може. Можемо живети у машти, причати телом, бити музика… Тек тада се бришу све границе и сви играчи света постају једно.

Иванка Лукатели