Страх у подавалском хотелу „Београд”

За станаре хотела „Београд”, у подножју Авале, време је стало пре девет година када су напустили огњишта у Сувој Реци на Космету и, како су мислили, привремено се сместили у овај пансион. Због приватизације хотела њихови животи ће се из корена променити. Најкасније за три месеца четрдесет станара овог хотела мора да се исели. Где ће и куда? – питања су која их, и поред обећања надлежних, плаше и на која немају одговора.

- Нови власник већ три године покушава да нас исели. Тражи три пута већу цену од досадашње, а Комесаријат за избеглице, који за сваког станара плаћа дневни боравак, није у могућности то да плати. Газда је одредио мај као последњи рок да нађемо нови дом - каже Звонко Антић, један од станара и отац двоје деце.

Ови људи године проводе у неизвесности, у сталном страху од промене нагоре. Антић каже да се, ипак, никад нису осетили потпуно заборављеним.

- Од 1999. помагали су нам добри и племенити људи, неке домаће невладине организације од којих највећу захвалност дугујемо организацији „484”. Материјална и духовна подршка много су нам олакшале живот, али нисмо успели да решимо стамбено питање - каже Антић.

Становници хотела једину шансу виде у изградњи кућа негде на периферији града, али су ове породице далеко од испуњења тог сна. Тек када су избегли у Београд имали су наду, али њу је сменила неверица. Неколико породица купило је плац, почело градњу, и многи су на томе и стали.

 - Повремено добијемо хонорарне послове, жене чишћење по кућама, мушкарци раде у грађевини. Али новац, као и свима, треба за свакодневни живот, деци су неопходне књиге и одећа, па за градњу куће ретко кад преостане - каже Звонко Антић.

Сви житељи хотела „Београд” су сигурни да је, овог пута, рок који је дао власник за њихово исељење коначан. Али одређених решења немају. Они се надају да ће породице које су почеле да граде добити нешто новца, па ће моћи да заврше кућу. Други ће морати да прихвате смештај у неком од девет преосталих центара за расељена лица, или у старачким домовима. Исељење код станара изазива зебњу, јер се дан одласка ближи.

- Ми смо, колико смо могли, поправљали зграду и кречили зидове, али то није довољно, јер и пре него што смо дошли пансион је био запуштен - каже Стана Јовановић, крепка осамдесетогодишња старица, бака троје унучади. Све њене бриге усмерене су на њих, јер породица Јовановић има само плац на коме нема ни струје ни воде.

Она се присећа како је било тешко првих неколико година када је хотел био пун, када су и деца спавала на поду и кад су речи „биће боље сутра” биле најбоља храна.

 - Да би се „скућили” треба још времена, а њега немамо. Будућност пре девет година нисмо видели јасно, јер смо мислили на оне који су остали. Није много боље ни сада. Кућа без новца не може да се гради, а одавде морамо да идемо - каже бака Стана слежући раменима у неизвесности.  

С. М.