Strah u podavalskom hotelu „Beograd”

Za stanare hotela „Beograd”, u podnožju Avale, vreme je stalo pre devet godina kada su napustili ognjišta u Suvoj Reci na Kosmetu i, kako su mislili, privremeno se smestili u ovaj pansion. Zbog privatizacije hotela njihovi životi će se iz korena promeniti. Najkasnije za tri meseca četrdeset stanara ovog hotela mora da se iseli. Gde će i kuda? – pitanja su koja ih, i pored obećanja nadležnih, plaše i na koja nemaju odgovora.

- Novi vlasnik već tri godine pokušava da nas iseli. Traži tri puta veću cenu od dosadašnje, a Komesarijat za izbeglice, koji za svakog stanara plaća dnevni boravak, nije u mogućnosti to da plati. Gazda je odredio maj kao poslednji rok da nađemo novi dom - kaže Zvonko Antić, jedan od stanara i otac dvoje dece.

Ovi ljudi godine provode u neizvesnosti, u stalnom strahu od promene nagore. Antić kaže da se, ipak, nikad nisu osetili potpuno zaboravljenim.

- Od 1999. pomagali su nam dobri i plemeniti ljudi, neke domaće nevladine organizacije od kojih najveću zahvalnost dugujemo organizaciji „484”. Materijalna i duhovna podrška mnogo su nam olakšale život, ali nismo uspeli da rešimo stambeno pitanje - kaže Antić.

Stanovnici hotela jedinu šansu vide u izgradnji kuća negde na periferiji grada, ali su ove porodice daleko od ispunjenja tog sna. Tek kada su izbegli u Beograd imali su nadu, ali nju je smenila neverica. Nekoliko porodica kupilo je plac, počelo gradnju, i mnogi su na tome i stali.

 - Povremeno dobijemo honorarne poslove, žene čišćenje po kućama, muškarci rade u građevini. Ali novac, kao i svima, treba za svakodnevni život, deci su neophodne knjige i odeća, pa za gradnju kuće retko kad preostane - kaže Zvonko Antić.

Svi žitelji hotela „Beograd” su sigurni da je, ovog puta, rok koji je dao vlasnik za njihovo iseljenje konačan. Ali određenih rešenja nemaju. Oni se nadaju da će porodice koje su počele da grade dobiti nešto novca, pa će moći da završe kuću. Drugi će morati da prihvate smeštaj u nekom od devet preostalih centara za raseljena lica, ili u staračkim domovima. Iseljenje kod stanara izaziva zebnju, jer se dan odlaska bliži.

- Mi smo, koliko smo mogli, popravljali zgradu i krečili zidove, ali to nije dovoljno, jer i pre nego što smo došli pansion je bio zapušten - kaže Stana Jovanović, krepka osamdesetogodišnja starica, baka troje unučadi. Sve njene brige usmerene su na njih, jer porodica Jovanović ima samo plac na kome nema ni struje ni vode.

Ona se priseća kako je bilo teško prvih nekoliko godina kada je hotel bio pun, kada su i deca spavala na podu i kad su reči „biće bolje sutra” bile najbolja hrana.

 - Da bi se „skućili” treba još vremena, a njega nemamo. Budućnost pre devet godina nismo videli jasno, jer smo mislili na one koji su ostali. Nije mnogo bolje ni sada. Kuća bez novca ne može da se gradi, a odavde moramo da idemo - kaže baka Stana sležući ramenima u neizvesnosti.  

S. M.