Шта „нова Европа” мисли о Русији

Ге­о­по­ли­ти­ка на Бал­ка­ну се по­но­во убр­за­но ме­ња. Бор­ба се во­ди око на­кло­но­сти „но­ве Евро­пе”, зе­ма­ља бив­шег Вар­шав­ског пак­та ко­је је Ва­шинг­тон са­мо пре де­се­так го­ди­на увео у НА­ТО не би­ли по­слу­жи­ле као бе­дем од Ру­си­је и не­ста­бил­ног Бли­ског ис­то­ка. 

Ка­да је До­налд Рам­сфелд, бив­ши аме­рич­ки др­жав­ни се­кре­тар за од­бра­ну, уста­но­вио по­де­лу на „ста­ру” и „но­ву” (цен­трал­ну) Евро­пу на осно­ву ста­ва тих европ­ских др­жа­ва пре­ма САД и ра­ту у Ира­ку, учи­ње­но је мно­го то­га да та­ква по­де­ла по­тра­је ду­же од јед­не де­це­ни­је. 

Да­нас по­во­дом кри­зе у Укра­ји­ни, „ста­ра Евро­па” – Фран­цу­ска и Не­мач­ка – као и у вре­ме рат­ног по­хо­да на Ирак, не­ма­ју ни­ма­ло раз­у­ме­ва­ња за рат­ну оп­ци­ју Ва­шинг­то­на. Ка­ко су им би­ли по­треб­ни са­ве­зни­ци, Аме­ри­кан­ци су из­јед­на­чи­ли кри­те­ри­ју­ме за ула­зак у НА­ТО и ЕУ, а но­ве чла­ни­це, бив­ше ко­му­ни­стич­ке др­жа­ве цен­трал­не Евро­пе, у со­ли­да­ри­са­њу са САД ви­де­ле су шан­су за ве­ћу еко­ном­ску по­моћ. 

„Њу­јорк тајмс” је про­шле не­де­ље об­ја­вио да да­нас, ме­ђу­тим, мно­ги стра­ху­ју да су не­ке од тих стра­те­шки зна­чај­них зе­ма­ља, „те ску­пи­не сло­бо­дар­ских, хе­рој­ских ма­лих на­ро­да ко­ји су би­ли нај­вер­ни­ји аме­рич­ки са­ве­зни­ци”, већ по­ста­ле „тро­јан­ски ко­њи” Ру­си­је у За­пад­ној али­јан­си. 

Шта се до­го­ди­ло да се си­ту­а­ци­ја та­ко бр­зо про­ме­ни­ла? Исто што и у вре­ме прет­ход­ног аме­рич­ког екс­пан­зи­о­ни­стич­ког по­ду­хва­та, са­мо што не­ко­ли­ко зе­ма­ља цен­трал­не, „но­ве” Евро­пе да­нас ко­ри­сти кри­зу у од­но­си­ма За­па­да и Ру­си­је као при­ли­ку да по­стиг­не по­вољ­ни­је еко­ном­ске спо­ра­зу­ме са Мо­сквом. Иван Кра­стев, по­ли­ти­ко­лог из Со­фи­је, ко­ји је аутор увод­ни­ка у „Њу­јорк тај­мсу”, кон­ста­ту­је да по­је­ди­не зе­мље из тог бло­ка, кри­ти­ку­ју­ћи санк­ци­је про­тив Ру­си­је, до­би­ја­ју но­ве ин­ве­сти­ци­је и сма­ње­ње це­не га­са. 

Да ли је Мо­сква ус­пе­ла да по­де­ли цен­трал­ну Евро­пу на про­ру­ски и ан­ти­ру­ски блок и да ли кон­сен­зус ЕУ око Ру­си­је, па чак и са­ма ЕУ, мо­гу да оп­ста­ну на­ред­них не­ко­ли­ко го­ди­на под та­квим при­ти­ском? Од­го­вор на ово пи­та­ње, сма­тра увод­ни­чар, до­би­ће се ако по­ли­тич­ки струч­ња­ци од­ба­це кли­шее ко­ји­ма се За­пад ру­ко­во­ди ка­да је реч о цен­трал­ној Евро­пи из по­след­њих не­ко­ли­ко де­це­ни­ја и схва­ти да по­ли­ти­ку вла­да цен­трал­но­е­вроп­ских др­жа­ва да­нас од­ре­ђу­је њи­хо­ва пост­ко­му­ни­стич­ка тран­зи­ци­ја и ре­де­фи­ни­са­ни на­ци­о­нал­ни ин­те­ре­си, а не се­ћа­ња на ко­му­ни­зам. 

У ана­ли­зи по­на­ша­ња ру­ко­вод­ства сва­ке од цен­трал­но­е­вроп­ских др­жа­ва, „Њу­јорк тајмс” под­се­ћа на на­ме­ру че­шког пред­сед­ни­ка Ми­ло­ша Зе­ма­на да при­су­ству­је вој­ној па­ра­ди у Мо­скви по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња 70. го­ди­шњи­це со­вјет­ске по­бе­де над на­ци­стич­ком Не­мач­ком, што је про­ту­ма­че­но као „сим­бо­лич­ни рас­кид са за­пад­ном ори­јен­та­ци­јом цен­трал­не Евро­пе”. По­сле кри­ти­ке аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра у Пра­гу да би Зе­ма­но­во при­су­ство на до­га­ђа­ју ко­ји бој­ко­ту­ју ше­фо­ви за­пад­них др­жа­ва мо­гло да под­ри­је за­пад­но је­дин­ство и оштре из­ја­ве за аме­рич­ког ди­пло­ма­ту ви­ше не­ће би­ти отво­ре­на вра­та пред­сед­ни­ка Че­шке, усле­дио је при­ти­сак под ко­јим је Зе­ман по­пу­стио и од­у­стао од при­су­ство­ва­ња па­ра­ди, али не и од са­мог пу­та у Мо­скву.

Ма­ђар­ски пре­ми­јер Вик­тор Ор­бан у ду­жем пе­ри­о­ду већ по­вла­чи по­те­зе ко­ји по­ка­зу­ју от­клон од „за­пад­не ори­јен­та­ци­је”. На­ја­вио је да ће бло­ки­ра­ти пред­ло­же­но ус­по­ста­вља­ње Европ­ске енер­гет­ске за­јед­ни­це, што је кључ­ни део бри­сел­ске стра­те­ги­је сма­ње­ња ру­ског ути­ца­ја у ре­ги­о­ну, да не­ће по­др­жа­ти тр­го­вин­ски спо­ра­зум из­ме­ђу САД и ЕУ ко­јим би се на­ру­ши­ла над­ле­жност ма­ђар­ских су­до­ва у тр­го­вин­ским спо­ро­ви­ма, а не­дав­но је на ми­тин­гу при­ли­ком обе­ле­жа­ва­ња го­ди­шњи­це ре­во­лу­ци­је про­тив Хаб­збур­шке им­пе­ри­је про­у­чио да је „бор­ба за су­ве­ре­ни­тет не­пре­ста­на”. Европ­ска ко­ми­си­ја је не­за­до­вољ­на Ор­ба­но­вим „отва­ра­њем ка ис­то­ку”. По­сле ви­ше­ме­сеч­ног раз­ма­тра­ња спо­ра­зу­ма Бу­дим­пе­ште и Мо­скве о про­ши­ре­њу ну­кле­ар­не елек­тра­не, ЕУ ипак је одо­бри­ла про­је­кат, али ће се мо­ра­ти још раз­го­ва­ра­ти о усло­ви­ма ко­ји­ма ће се из­бе­ћи ру­ски мо­но­пол­ски по­ло­жај снаб­де­ва­њу елек­тра­не ну­кле­ар­ним го­ри­вом. 

„Ге­о­граф­ски и еко­ном­ски ин­те­ре­си да­нас има­ју пред­ност над исто­риј­ским се­ћа­њем. Цен­трал­но­е­вроп­ске др­жа­ве су еко­ном­ски бли­же Ру­си­ји не­го остат­ку ЕУ и због то­га оне пла­ћа­ју ви­шу це­ну ан­ти­ру­ских санк­ци­ја. Та­ко­ђе ни­је тај­на да је ру­ски но­вац про­дро у еко­ном­ску и по­ли­тич­ку ели­ту пост­ко­му­ни­стич­ких зе­ма­ља. Пи­та­ње шта Цен­трал­на Евро­па за­и­ста ми­сли о ак­ту­ел­ној кри­зи, рет­ко ко по­ста­вља, али је од­го­вор на то пи­та­ње од ви­тал­ног зна­ча­ја”, пи­ше увод­ни­чар „Њу­јорк тај­мса”. 

Он је на­пра­вио по­ре­ђе­ње из­ме­ђу јав­них мње­ња две­ју цен­трал­но­е­вроп­ских др­жа­ва са исто­риј­ски су­прот­ста­вље­ним гле­ди­шти­ма пре­ма Ру­си­ји: Пољ­ске и Бу­гар­ске. Пољ­ска је зе­мља ко­ја с пра­вом ве­ру­је да је има­ла огром­ну ко­рист од па­да ко­му­ни­зма и њен глас је ва­жан у ЕУ. По­ља­ци су тра­ди­ци­о­нал­но не­по­вер­љи­ви пре­ма ру­ским ам­би­ци­ја­ма и они оце­њу­ју ре­жим Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на као лош и бру­та­лан. Ис­тра­жи­ва­ње ко­је је про­шлог ме­се­ца спро­вео Ин­сти­тут за од­но­се са јав­но­шћу у Вар­ша­ви до­шао је до ре­зул­та­та да По­ља­ци кри­зу у Укра­ји­ни до­жи­вља­ва­ју као ди­рект­ну прет­њу сво­јој без­бед­но­сти. 

Бу­гар­ска је та­ко­ђе чла­ни­ца НА­ТО и ЕУ, али је ње­но пост­хлад­но­ра­тов­ско ис­ку­ство мно­го про­бле­ма­тич­ни­је не­го ис­ку­ство Пољ­ске и мо­же се оце­ни­ти као све дру­го осим успе­шно. С об­зи­ром на ре­ла­тив­ну бли­зи­ну Бли­ског ис­то­ка, ни­је из­не­на­ђе­ње да ве­ћи­на Бу­га­ра има ве­ли­ки страх од тур­ске хе­ге­мо­ни­је и ра­ди­кал­ног исла­ма – не­го од ру­ске агре­си­је. 

Али пре­ма ис­тра­жи­ва­њу ко­је је ра­ђе­но от­при­ли­ке у истом пе­ри­о­ду као и у Вар­ша­ви, ве­ћи­на Бу­га­ра не ви­ди рат у Укра­ји­ни као нај­ве­ћу прет­њу, а анек­си­ја Кри­ма је тек не­знат­но про­ме­ни­ла њи­хов по­зи­ти­ван став пре­ма Мо­скви.

Али, ево где по­ста­је ин­те­ре­сант­но, упо­зо­ра­ва „Њу­јорк тајмс”. Упр­кос пољ­ској за­бри­ну­то­сти због Ру­си­је, ве­ћи­на По­ља­ка се про­ти­ви аме­рич­ком ис­по­ру­чи­ва­њу оруж­ја Укра­ји­ни, а још ве­ћи број се про­ти­ви да Укра­јин­ци пу­ту­ју без ви­за у ЕУ. Су­о­че­ни са из­бо­ром из­ме­ђу Ру­си­је и За­па­да, огром­на ве­ћи­на Бу­га­ра би­ра За­пад, а ви­ше од 70 од­сто сма­тра да је по­ли­ти­ка Бри­се­ла пре­ма њи­хо­вој вла­ди „урав­но­те­же­на и од­го­вор­на”. 

По­ста­вља се пи­та­ње за­што су он­да про­ру­ски Бу­га­ри спрем­ни да сле­де Бри­сел, а ан­ти­ру­ски на­стро­је­ни По­ља­ци ни­су спрем­ни да сле­де Ва­шинг­тон. 

По­ља­ци има­ју ра­зу­мљи­ву сум­њу у без­бед­но­сне га­ран­ци­је НА­ТО-а и ЕУ, јер је то уко­ре­ње­но у њи­хо­вој бур­ној исто­ри­ји, али и њи­хо­вом очи­глед­ном стра­ху од ру­ске прет­ње. Они су та­ко­ђе „из­го­ре­ли” у сво­јој по­др­шци аме­рич­ком ра­ту у Ира­ку. Али док Бу­га­ри са­о­се­ћа­ју са Ру­си­ма, упра­во због њи­хо­вог по­зна­ва­ња Мо­скве, они не сма­тра­ју да је Пу­ти­нов ре­жим мо­дел ко­ји би тре­ба­ло сле­ди­ти. Ипак Бу­га­ри де­ле мно­го ви­ше од ру­ске озло­је­ђе­но­сти За­па­дом. Они не­ма­ју ни­ма­ло раз­у­ме­ва­ња за по­ли­ти­ку санк­ци­ја: пре две де­це­ни­је ин­ди­рект­но су тр­пе­ли због за­пад­них санк­ци­ја на­мет­ну­тих њи­хо­вом ком­ши­ји – Ју­го­сла­ви­ји, и с пра­вом сум­ња­ју да су­коб За­па­да с Ру­си­јом не­ће са­мо по­го­ди­ти њи­хо­ву еко­но­ми­ју не­го ће по­де­ли­ти и уну­тра­шњу по­ли­ти­ку. 

Али они та­ко­ђе зна­ју да ће ма­ле на­ци­је на пе­ри­фе­ри­ји Ста­рог кон­ти­нен­та би­ти нај­ве­ћи гу­бит­ни­ци ако Ру­си­ја успе у сво­јим на­по­ри­ма да раз­би­је ЕУ. „Мо­жда не би­смо мо­гли мно­го да за­кљу­чи­мо из ова два цен­трал­но­е­вроп­ска дру­штва, али По­ља­ци и Бу­га­ри де­ле сли­чан сен­зи­би­ли­тет: да се За­па­ду не мо­же у пот­пу­но­сти ве­ро­ва­ти, али ни да Мо­сква не ну­ди одр­жи­ву ал­тер­на­ти­ву.

-------------------------------------------------------

Бли­жи Ин­диј­ци не­го Бу­га­ри

Ими­грант­ској по­ли­ти­ци Ве­ли­ке Бри­та­ни­је усме­ре­ној ка за­др­жа­ва­њу др­жа­ва чла­ни­ца „но­ве Евро­пе” у за­пад­ном кри­лу не­дав­но се ус­про­ти­вио Нај­џел Фа­раж, по­сла­ник у Европ­ском пар­ла­мен­ту и ли­дер де­сни­чар­ске стран­ке ко­ја се за­ла­же за исту­па­ње Ве­ли­ке Бри­та­ни­је из ЕУ. Кон­ста­ту­ју­ћи да Бри­та­ни­ја по­зи­тив­но дис­кри­ми­ни­ше љу­де из Пољ­ске, Ру­му­ни­је или Бу­гар­ске, без об­зи­ра на то ко су, у од­но­су на љу­де са Но­вог Зе­лан­да, Ин­ди­је или Ка­на­де или ма ода­кле, Фа­раж је ре­као да је пре за ими­гран­те из Ин­ди­је и Аустра­ли­је не­го за оне из ис­точ­не Евро­пе. Ли­дер УКИП-а је об­ја­снио да би ви­ше во­лео да ви­ди ими­гран­те из зе­ма­ља кул­ту­ро­ло­шки слич­ни­јих Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји. „Ми­слим да љу­ди из Ин­ди­је и Аустра­ли­је (бив­ше ко­ло­ни­је Ве­ли­ке Бри­та­ни­је) бо­ље го­во­ре ен­гле­ски, раз­у­ме­ју оби­чај­но пра­во и по­ве­за­ни­ји су са овом зе­мљом не­го дру­ги ко­ји до­ла­зе из зе­ма­ља ко­је се ни­су у пот­пу­но­сти опо­ра­ви­ле од бо­рав­ка иза гво­зде­не за­ве­се”, ре­као је Фа­раж за Би-Би-Си.