Верност кошта

Ако је икада постојала дилема око тога зашто Срби хрле у политику, после обелодањивања висине плата директора појединих јавних предузећа – више је нема. Плате државних менаџера убедљиво су највеће у Србији. Неки од њих само за месец дана рада себи могу да "искеширају" 7.000 евра и тако приуште солидан нов аутомобил. А за годину, богами, и повећи стан на некој фенси локацији.
Неки ће рећи да је ово пука завидљивост, жал за уравниловком, враћање у комунизам... Али, биће да није.
Питање је једноставно – да ли су резултати рада тих "топ-менаџера" и председника управних одбора српских компанија еквивалент толиким платама? Ко је од њих и када успео да од неке посрнуле фирме направи добростојеће предузеће?  

Под њиховом диригентском палицом поједина јавна предузећа – хронични су губиташи. Због тога их, међутим, нико никада није јавно прозвао. Нити им је одузео који динар од плате због рђавих пословних резултата. Лакше је то урадити преко џепа пореских обвезника. Испостави се рачун грађанима да те дубиозе у пословању топ (пре)плаћених менаџера надокнаде кроз поскупљење – струје, горива, железнице, авио-превоза, путарине...

Ако је све тако, а јесте, због којих то они својих заслуга кући односе по 26 просечних српских плата? Које су то референце које их у тој мери издвајају од "обичног света"? Једино политичке. Они су на тим местима као политички намештеници чији је једини задатак да контролишу рад државних монопола странака на власти.

На ову ствар може се гледати и из сасвим другог угла. Правила игре су таква каква јесу. Државни менаџери толико вреде. И крај. Али, чему онда устезање од изношења у јавност тачних података о исплаћеним зарадама. Зашто се права истина крије од оног истог народа који плаћа струју, телефонске импулсе или нафту? Коме је у овом случају непријатно? Онима што, у нашим условима, примају непристојно много, или овим другима, што имају мало? Ко се стиди поштено зарађених пара? Питања оваквих и сличних стигло је на десетине нашем листу када смо минулих дана отворили ову, за топ-менаџере јавних предузећа праву табу тему. Јер, тобоже, ко има право да им завирује у дубину буђелара, ако не они који им га пуне или држава као директан послодавац. Сви ћуте, па и газде.

Пошто су јавна предузећа, од врха републичке пирамиде до најмање општине, углавном кадровски плен победничких странака на изборима, јасно је да и њихова приватизација не мора да иде уобичајеним темпом. Један од разлога, осим што је то доста компликованији посао, ако заиста и јесте, лежи у чињеница да победничке партије на та изузетно добро плаћена места постављају своје проверене људе. А верност кошта.