Vernost košta

Ako je ikada postojala dilema oko toga zašto Srbi hrle u politiku, posle obelodanjivanja visine plata direktora pojedinih javnih preduzeća – više je nema. Plate državnih menadžera ubedljivo su najveće u Srbiji. Neki od njih samo za mesec dana rada sebi mogu da "iskeširaju" 7.000 evra i tako priušte solidan nov automobil. A za godinu, bogami, i poveći stan na nekoj fensi lokaciji.
Neki će reći da je ovo puka zavidljivost, žal za uravnilovkom, vraćanje u komunizam... Ali, biće da nije.
Pitanje je jednostavno – da li su rezultati rada tih "top-menadžera" i predsednika upravnih odbora srpskih kompanija ekvivalent tolikim platama? Ko je od njih i kada uspeo da od neke posrnule firme napravi dobrostojeće preduzeće?  

Pod njihovom dirigentskom palicom pojedina javna preduzeća – hronični su gubitaši. Zbog toga ih, međutim, niko nikada nije javno prozvao. Niti im je oduzeo koji dinar od plate zbog rđavih poslovnih rezultata. Lakše je to uraditi preko džepa poreskih obveznika. Ispostavi se račun građanima da te dubioze u poslovanju top (pre)plaćenih menadžera nadoknade kroz poskupljenje – struje, goriva, železnice, avio-prevoza, putarine...

Ako je sve tako, a jeste, zbog kojih to oni svojih zasluga kući odnose po 26 prosečnih srpskih plata? Koje su to reference koje ih u toj meri izdvajaju od "običnog sveta"? Jedino političke. Oni su na tim mestima kao politički nameštenici čiji je jedini zadatak da kontrolišu rad državnih monopola stranaka na vlasti.

Na ovu stvar može se gledati i iz sasvim drugog ugla. Pravila igre su takva kakva jesu. Državni menadžeri toliko vrede. I kraj. Ali, čemu onda ustezanje od iznošenja u javnost tačnih podataka o isplaćenim zaradama. Zašto se prava istina krije od onog istog naroda koji plaća struju, telefonske impulse ili naftu? Kome je u ovom slučaju neprijatno? Onima što, u našim uslovima, primaju nepristojno mnogo, ili ovim drugima, što imaju malo? Ko se stidi pošteno zarađenih para? Pitanja ovakvih i sličnih stiglo je na desetine našem listu kada smo minulih dana otvorili ovu, za top-menadžere javnih preduzeća pravu tabu temu. Jer, tobože, ko ima pravo da im zaviruje u dubinu buđelara, ako ne oni koji im ga pune ili država kao direktan poslodavac. Svi ćute, pa i gazde.

Pošto su javna preduzeća, od vrha republičke piramide do najmanje opštine, uglavnom kadrovski plen pobedničkih stranaka na izborima, jasno je da i njihova privatizacija ne mora da ide uobičajenim tempom. Jedan od razloga, osim što je to dosta komplikovaniji posao, ako zaista i jeste, leži u činjenica da pobedničke partije na ta izuzetno dobro plaćena mesta postavljaju svoje proverene ljude. A vernost košta.