Популарна књижевност је млеко којим сам дојен

„Да, моја визија света је мрачна, али о томе бих радије разговарао са психоаналитичарима него са новинарима”,каже Пјер Леметр, француски писац. Њему ће вечерас у Француском институту у Београду, у 18.30 сати, на манифестацији „Молијерови дани” бити уручена Гонкурова награда студената Србије (за 2014) за роман „Довиђења тамо горе”, после чега следи сусрет са овим аутором.

Леметров роман, бескомпромисна прича о губитницима Првог светског рата, али и о његовим профитерима, као и о морбидном тржишту везаном за пребацивање стихијски сахрањених војника на војна гробља, награђен је у Француској Гонкуровом наградом 2013, а објављен је и код нас у издању „Чаробне књиге”, у преводу Оље Петронић. Пре уручења Гонкурове награде студената, Леметр ће потписивати књигу данас од 17.30 сати, у књижари „Чаробна шума” на Тргу републике. У међувремену, на српском је објављена и његова књига „Алекс” (у издању„Лагуне”,у преводу Гордане Бреберине), коју ће писац потписивати сутра у 18 сати у књижари „Делфи” (СКЦ).

На питање да ли му је драго што су и млади Србије направили исти избор као и жири за доделу Гонкурове награде, Леметр за„Политику” каже да није упознат са списком награђених, али да верује да је било година када су српски студенти умели и да изненаде својим избором за Гонкурову награду, те да не можемо да сматрамо иоле важним оно што је ипак плод случајности.

О вашој књизи „Довиђења тамо горе” много је писано у контексту Првог светског рата. Јестелисвесноодабралитутемузбогстогодишњице?

Књигу сам почео да пишем 2008. године и требало је да буде завршена 2009. То вам говори да нема никакве везе са стогодишњицом почетка Првог светског рата. Разлози везани за издаваче успорили су овај пројекат, књига је завршена 2012. и објављена 2013. Нисам ни ја наиван и претпостављам да ми је неки добри дух шапнуо да би 2013. била боља година за објављивање овог романа него 2009. Ипак, тај анђео чувар је сачувао своје тајне за себе.

Утомромануфасцинира психолошконијансирањеликова, итонауниверзаланначин. Узмимо нетрпељивост оца према сину хомосексуалцу, која га касније доводи до преиспитивања. Нема сумње да би се та прича могла сместити и у данашње време!

Верујем да сте у праву. Конфликт између оца и сина, изазван и појачан питањем хомосексуалности је, авај, проблем сваког времена. Погрешили бисмо ако бисмо веровали да нас је савремена епоха заштитила од последица хомофобије. Рефлекси и дискурс екстремне деснице, у Француској на пример, перманентно нас опомињу и подсећају да је супротно!

Ви кажете да фикција омогућава да се свет дешифрује помоћу универзалног алата: емоција. На основу тога бисмо могли рећи даје начин писања важнији од теме, јер он омогућава да о већ испричаномпроговоримона нов начин?

Поставили сте ми два питања. Прво је питање о емоцијама као аналитичару људског. То је, верујем универзална лекција књижевности. Било која прича може да буде богата поукама у зависности од начина на који ће неки став бити више или мање подвучен. Друго питање је оно које поставља извесна концепција литературе. Да сажмем, а да се задржим искључиво на овом аспекту, реч је о постмодернистичкој визији књижевности, по којој су све приче већ испричане откад је човек почео да их приповеда како би себи објаснио свет у коме живи, а то је од када је измишљен језик, па можда чак и раније.И наша је улога и уједно изазов само у томе да направимо нешто ново од старог.

У Србији је објављен и ваш роман „Алекс”, који припада детективском жанру, по коме сте познати. Зашто вам је тај жанр толико близак?

Долазим из популарне књижевности, то је млеко којим сам дојен. Полицијски роман је данас оно што је у 19. веку био роман у наставцима. У суштини, то што сам каријеру писца почео криминалистичким романима значи да сам остао веран својим коренима.

Чини се да сте тај детективски стил користили и у роману „Довиђења тамо горе”?

Можда мање стил, а више наративна средства. Кад почнем да радим и кадотворим кутију са алатом којим се служим, налазим, као најважније, оруђе исковано „детективским романима”: преокрете, искривљене трагове, знакове, успоравања, неизвесност, врхунац, изненађења, дијалоге, акције… Данас бих ипак рекао да не пишем полицијске романе или историјске. Ја пишем романе! Са мојим романескним алатом! Немам претензије да пишем за потомство. Хоћу да будем писац свог времена. Док говорим о двадесетим годинама, о новим сиромасима које је створио Први светски рат или о друштвеним дефектима, мислим да говорим тачно о свом времену.

После Гонкурове награде пореде Вас са Димом и Балзаком. Шта кажете на то?

Превише сам почаствован.

Гордана Поповић

-----------------------------------------

Дебре, Дикоен, Пагано

Уз Пјера Леметра, гости „Молијерових дана” биће чланови академије „Гонкур” и писци Режис Дебре и Дидијер Декоен, као и и Емануел Пагано, добитница Европске награде за књижевност. Дебре, познати филозоф и писац, који је био саветник председника Митерана за међународне односе (чију је књигу „Увод у медиологију” објавио Клио 2000. године), говориће са Декоеном на дебати „Враћање религиозности?” на Коларцу сутра у 19.30 сати. Декоен ће представити и потписивати своју књигу „Речник заљубљеника у Библију” у петак, 15. маја, у књижари Службеног гласника у 11 сати. Истог дана у Француском институту у 17.30 биће додељена и награда „Бранко Јелић” за 2015. за најбољи превод са француског на српски, док ће се у 18.30 сати на истом месту публици представити Емануел Пагано. Гонкурова награда студената Србије за 2015. биће проглашена сутра у 14 сати у Амбасади Француске у Београду.