Главни осумњичени

Читам јуче како потпредседница владе критикује председника Србије што није постигао договор са премијером пре него што је у јавност пустио делове платформе о Косову коју још пише. „Ако је тачно да су председник и његов кабинет пустили делове тог документа у јавност, мислим да је логично да председник прво са премијером о томе разговора, ако не и са члановима Владе Србије, за које каже да нису његов ниво”, оцењује Зорана Михајловић.

Морам да развејем сумње министарке, и не само њене: неке колеге из новинарске бранше ових су се дана позивали на делове мог текста, стављајући их у уста Томиславу Николићу. Мораћу да их разочарам јер њихова претпоставка о „главном осумњиченом” није тачна. Податке за текст који сам објавила овог уторка под насловом „Николићева платформа за Косово: север покрајина, а остатак република” нисам добила од председника Србије. Не знам чак ни како је реаговао на оно што је о свом плану читао у „Политици”, је ли био изненађен или револтиран што су детаљи процурели у јавност. У крајњој линији који би био његов интерес да новинару да такве информације пре него што своје идеје представи премијеру? Осим, ако можда министарка Михајловић не жели да нам саопшти да постоји неки сукоб између председника и премијера?

Да не би било забуне, нити ја овде браним председника Николића, нити се правдам што сам обавестила јавност о ономе што сам успела да сазнам о новом плану за Косово. Не пада ми на памет ни да откривам своје саговорнике само да бих демантовала министарку.

Али ме нервира што због поплаве таблоида у Србији, сви аутоматски закључују да иза сваке иоле значајније информације објављене у медијима стоји интерес неке странке или неке политичке личности. Као да ни новинара, ни професионализма, ни јавног интереса више нема. Као да је све постало кампања, дезинформација или хајка, као да смо ту само да бисмо објавили оно што нам се сервира из политичких или пословних кругова.

Не ради „Политика” на дугме, нити су наше новине билтен у коме политичке странке, било у власти или опозицији, лансирају своје идеје како би нашкодиле политичком противнику.

Ништа мање изненађен, а донекле и увређен, није био ни министаркин страначки колега Милован Дрецун. Кад сам га пре два дана замолила да прокоментарише Николићеве идеје из платформе, одговорио је противпитањем: како ви знате шта пише у платформи, а ја се бавим политиком и ништа о томе не знам? Одговорила сам му да имам своје саговорнике и да он сам, као бивши колега, сигурно најбоље зна како се стиже до информација. Нисам га убедила, али ми је лакнуло када сам јуче у „Данасу” прочитала да је овој редакцији из кабинета председника потврђено све што сам писала.

Како год, за сваког новинара су далеко важнији коментари, ставови и поверење које има код својих читалаца. Или би бар тако требало да буде.