Glavni osumnjičeni

Čitam juče kako potpredsednica vlade kritikuje predsednika Srbije što nije postigao dogovor sa premijerom pre nego što je u javnost pustio delove platforme o Kosovu koju još piše. „Ako je tačno da su predsednik i njegov kabinet pustili delove tog dokumenta u javnost, mislim da je logično da predsednik prvo sa premijerom o tome razgovora, ako ne i sa članovima Vlade Srbije, za koje kaže da nisu njegov nivo”, ocenjuje Zorana Mihajlović.

Moram da razvejem sumnje ministarke, i ne samo njene: neke kolege iz novinarske branše ovih su se dana pozivali na delove mog teksta, stavljajući ih u usta Tomislavu Nikoliću. Moraću da ih razočaram jer njihova pretpostavka o „glavnom osumnjičenom” nije tačna. Podatke za tekst koji sam objavila ovog utorka pod naslovom „Nikolićeva platforma za Kosovo: sever pokrajina, a ostatak republika” nisam dobila od predsednika Srbije. Ne znam čak ni kako je reagovao na ono što je o svom planu čitao u „Politici”, je li bio iznenađen ili revoltiran što su detalji procureli u javnost. U krajnjoj liniji koji bi bio njegov interes da novinaru da takve informacije pre nego što svoje ideje predstavi premijeru? Osim, ako možda ministarka Mihajlović ne želi da nam saopšti da postoji neki sukob između predsednika i premijera?

Da ne bi bilo zabune, niti ja ovde branim predsednika Nikolića, niti se pravdam što sam obavestila javnost o onome što sam uspela da saznam o novom planu za Kosovo. Ne pada mi na pamet ni da otkrivam svoje sagovornike samo da bih demantovala ministarku.

Ali me nervira što zbog poplave tabloida u Srbiji, svi automatski zaključuju da iza svake iole značajnije informacije objavljene u medijima stoji interes neke stranke ili neke političke ličnosti. Kao da ni novinara, ni profesionalizma, ni javnog interesa više nema. Kao da je sve postalo kampanja, dezinformacija ili hajka, kao da smo tu samo da bismo objavili ono što nam se servira iz političkih ili poslovnih krugova.

Ne radi „Politika” na dugme, niti su naše novine bilten u kome političke stranke, bilo u vlasti ili opoziciji, lansiraju svoje ideje kako bi naškodile političkom protivniku.

Ništa manje iznenađen, a donekle i uvređen, nije bio ni ministarkin stranački kolega Milovan Drecun. Kad sam ga pre dva dana zamolila da prokomentariše Nikolićeve ideje iz platforme, odgovorio je protivpitanjem: kako vi znate šta piše u platformi, a ja se bavim politikom i ništa o tome ne znam? Odgovorila sam mu da imam svoje sagovornike i da on sam, kao bivši kolega, sigurno najbolje zna kako se stiže do informacija. Nisam ga ubedila, ali mi je laknulo kada sam juče u „Danasu” pročitala da je ovoj redakciji iz kabineta predsednika potvrđeno sve što sam pisala.

Kako god, za svakog novinara su daleko važniji komentari, stavovi i poverenje koje ima kod svojih čitalaca. Ili bi bar tako trebalo da bude.