Кадија

Разлике између Љубљане и Београда о питању Косова су пуки „неспоразум”, рече пре неки дан словеначки министар спољних послова Димитриј Рупел, откривши у једном даху и да је „Словенија један од најватренијих адвоката Србије у Европској унији”. Рупелова изјава стиже у време када је на позив невладиних организација у Београд стигао његов некадашњи партијски друг и првоборац из времена осамостаљења Словеније, а данас извештач Европског парламента за Србију – Јелко Кацин. Кацин је однос према Србији као „словеначком клијенту” описао у ставу, изреченом новинарки „Политике” на маргинама конференције о ратним злочинима, да је аутизам Србије једнак ономе као кад би муж, да напакости жени, одсекао себи ону ствар. Кацин је ту употребио реч која почиње првим словом његовог презимена.

Излив примитивизма словеначког званичника илуструје све неспоразуме у односима ЕУ и Србије. Кацин нас тиме није подсетио на праве европске вредности, али јесте на чињеницу да у европским институцијама седе људи који на Србију гледају из визуре својих предубеђења. Треба ли подсетити да је Кацин био министар пропаганде који се јуна 1991, за време „словеначког рата против Југославије”, доказао као мајстор у измишљању неистина, а данас наставља истим трагом, па би да нас убеди да ће Србија кастрирати своје шансе за будућност у ЕУ уколико буде инсистирала на међународном праву и одбрани своје територије.

Није Србија она која би да себе сакати, него је проблем у томе што би већина чланица Уније, на челу са Словенијом, да „скрати” Србију за Косово. И све то за обећање да ће то Београду, кроз коју деценију, одшкринути врата за чланство у „европском клубу”. Можемо се сложити да је ова трагична фаза у решавању косметског проблема последица и наопаке српске политике у прошлости, али не треба заборавити улогу Словеније која је више од седам деценија била део исте приче, у истој држави. Стога је Кацин толико непристрастан и оптималан извештач ЕУ за Србију колико и бивши муж који би да располаже жениним делом имовине после жестоке бракоразводне парнице. На страну то што је добар део словеначких политичара, који данас деле осионе савете Србији, до грла умешан у трговину смрћу на Балкану и у подстицање сепаратизма на Косову.

Елементарни морал би налагао самозваним словеначким „адвокатима” да се изузму из „случаја” у коме наоко штите интересе Србије, а уистину заступају тужилаштво, неспособни да се бар у овом веку заузму за компромисно решење статуса Косова. Свака част словеначком гурању Србије кроз европски довратак, али је тешко не приметити да адвокат у лику Рупела на челу ЕУ својим сталним позивањем на „Ахтисаријев план” свесно крши интересе клијента, јер зна да Србија тај сценарио сматра сахрањеним.

Да цинизам буде већи, Кацин тражи од Србије да заборави Косово у исто време када словеначка дипломатија преко органа ЕУ уцењује Загреб да се одрекне шаке земље код Драгоње и да Словенији препусти неколико кофа рибе коју дневно извуку мреже словеначке рибарске индустрије, оличене у две зарђале барке, назване „Риба 1” и „Риба 2”. А можда би одважни Кацо, како у Словенији називају Јелка, личним примером да демонстрира „чојство и јунаштво” на које позива колеге из Србије, па да словеначкој јавности призна да нема ништа од тог шипражја јужно од Драгоње, а и да је пола Пиранског залива – Савудријска вала– хрватско.