Како је Либерланд постао великосрпски пројекат

Протеклих неколико недеља новинари и залудни грађани широм Европе увесељавали су се идејом чешког политичара Вита Једличке да ни на чијој земљи направи државу у којој ће устав ограничавати моћ владе, где неће бити пореза, а људи ће се међусобно уважавати.

Либерланд је, наравно, схваћен као виц и покушај активисте маргиналне чешке Странке слободних грађана да изађе из анонимности. Медијску пажњу Чех је нарочито изазвао у српским и хрватским медијима јер је своје „царство” – оних који не желе више да трпе притисак своје државе – хтео да смести на седам квадратних километара ничије земље између Србије и Хрватске. Али испоставило се да земља није ничија, него да је то део земље око чијег власништва се заправо споре две суседне државе.

После виртуелног издавања пасоша и држављанстава заинтересованима, председника Једличку је у походу на Либерланд прошле недеље ухапсила хрватска гранична полиција, преноћио је у притвору и платио новчану казну. Исто се догодило и неколицини његових следбеника који су се упутили на пикник.

Све је остало на нивоу вица и доброг политичког маркетинга, чак и када је Једличку привела хрватска гранична полиција. Он сам је задржао здраву дозу хумора када је описивао своје једноноћно искуство у притвору (одморио се, није морао да се јавља на позиве и одговара на мејлове, упознао се с љубазним хрватским полицајцима и прекршајним судијом).

Али смртну озбиљност свему дао је један хрватски аналитичар на порталу „Индекс”, који је овај идеалистички пројекат одмах довео у везу с дневном политиком у балканском маниру теорије завере, тврдећи да тај циркус угрожава хрватску територију. Он је у свом тексту доказивао тезу да идеју Либерланда може врло лепо да искористи једна друга политичка идеја – великосрпска.

„Како ћемо у овом осврту показати, Либерланд може бити искоришћен од стране службене српске политике, која се и даље труди да нам мазне део државне територије”, написао је овај аналитичар.

Ту смо већ на терену вишедеценијског проблема разграничења Србије и Хрватске на деловима 145 километара дуге границе. У медијима, и с једне и с друге стране, проблем око тога чије су Вуковарска и Шаренградска ада (на којима нема нити једног становника, осим када ту пристану рибари) попримио је размере вишедеценијског спора између Кине и Јапана око ненасељених, али нафтом и гасом богатих острва у Источном кинеском мору.

Тог проблема сете се с времена на време и хрватски политичари. Пре пола године хрватска министарка спољних послова Весна Пусић прво је говорила да ће се Хрватска побринути да Србија испуни све критеријуме на путу до ЕУ, укључујући и спорно питање разграничења, да би нешто касније, када је у посетити Загребу био српски колега Ивица Дачић – ублажила реторику.

У затишју овог спора, док се још не зна да ли ће се он решавати договором или међународном арбитражом, хрватски аналитичар је оживео спорење да ли ће граница ићи средином Дунава, како предлаже Србија и како од 1945. функционише граница, или ће се установити на основу катастарских књига, како жели Хрватска и како је забележено у катастарском премеру из 1878. године, то јест y доба Аустроугарске монархије.

Српски аргумент је да се у овом случају поштује међународно право и одлука Бадинтерове комисије из 1991. године да, у случају разграничења две земље на реци, граница иде средином пловног пута, као што је важило до распада бивше Југославије. На тај начин примењује се разграничење Дунава између Мађарске и Словачке и Србије и Румуније.

Хрватска се у оквиру претензија на српску територију у авнојевским границама не одриче ни Вуковарске ни Шаренградске аде, које су на српској страни Дунава и ближе српској обали него средини реке, нити делова општина код Сомбора, Апатина и Бачке Паланке.

Одајући признање српској политици и дипломатији, овај аналитичар је констатовао да се Србија у спору око разграничења на Дунаву понаша као да њена територија са хрватске стране Дунава не постоји. „Разлог зашто Србија не тражи своју територију с наше стране Дунава је јасан – жели да се прихвати фактичко стање, да Хрватска почне ту територију сматрати својом, па би онда Србија уредно хрватско земљиште са своје стране могла сматрати својим! И ’ужицати’ ни мање ни више него 10.000 хектара хрватске територије!” Овај правник је узео податак да српски џепови на територији Хрватске заузимају око 900 хектара, мада чланови комисије која се више од десет година бавила овим проблемом тврде да има 2.500 до 3.000 хектара.

Док се овим питањем озбиљно не позабаве две суседне државе или међународни арбитри, многобројни коментатори на овом хрватском порталу су показали да се може и духовитије гледати на целу ствар. Један је предложио српском премијеру Александру Вучићу да уместо „Београда на води” спроведе акцију „Хрватска под водом”, то јест да „ухвате и наплаве Дунавом свих 11.000 хектара ’лијепе њихове’ у нашој, па да имају онда по катастру шта хоће, све у складу са нашом старом добром традицијом ината и цркавања комшијске краве”. Други је приметио да је „Србе одувек изједала љубомора према атрактивном хрватском територију”, а било је, наравно, и оних који су се озбиљно и увредљиво упустили у интернет расправу. Покушавајући да релаксира атмосферу, један је од њих закључио: „Догодине у Либерланду!”