Пресипање

Последњих дана Србија постаде право поприште најразличитијих прогноза раста будуће привредне активности. Осим, пословично оптимистички расположеног премијера Вучића, коме је то ваљда и у опису радног места, нађе се још неколико веома ауторитативних институција попут ММФ, који проценише да ће наш овогодишњи национални колач бити увећан макар за који промил изнад нуле.

Да одмах поједноставимо ствар. Раст бруто домаћег производа земље Србије, а то је све оно што створимо у току једне године, од само једног јединог процента у парама је од 300 до 350 милиона евра.

Како их створити? Нећемо улазити у то шта те процене и прогнозе значе за све оно што се зове буџет, потрошња, враћање дугова, развој... Само илустрације ради у прављењу буџета ушли смо проценом од минус 0,5 одсто БДП у 2015.

Прекјуче нам проценитељи из ММФ у Вашингтону рекоше да ће Србија ове године једина у региону остати у рецесији. Већ вишегодишњој.

Опет преведено на обичан језик људи – мора се и даље штедети и водити рачуна о сваком боговетном динару. Диван је, готово дирљив, полет премијера и жеља да се већ крајем године мало већим пензијама и платама помогне онима који највише трпе због фискалне консолидације, али намећу се питања – како и одакле.

Шта је то што ће нас покренути и извући из вишегодишње економске обамрлости? То што ће се из колубарских рудника ископати више од 30 милиона тона угља, а из оближњих термоелектрана произвести нове милијарде киловат-сати, свакако је добар подстицај, али не и пун погодак за економски обрт.

Пољопривреда у садејству са вишим силама, које нам прекјуче градом у Гружи и околини показаше сву непоузданост те „фабрике под ведрим небом”, али она у укупном БДП учествује са свега 12,7 процената. Треба чудо да се деси не би ли нас избавила из зоне економског сумрака.

О ономе што већ поодавно прави наш БДП, услуге у најширем смислу те речи, са око 64 процента не треба трошити речи. То се не да извести, нити било коме продати. То ми премећемо све мања примања између себе.

Чега нема?

Индустрије. Уништили смо је, не само с распадом СФРЈ, санкцијама и ратовима, већ и погубном приватизацијом. Премијер Вучић мало-мало па отвори понеки погон, али ми и даље не можемо да повећамо њено учешће у националном производу изнад 23 процента. Као озебао у сунце гледамо шта ће бити са смедеревском железаром, ФАП-ом, „Фијатом”, хемијским и осталим фабрикама… јер само с њиховим пуним капацитетима, запошљавањем, извозом… можемо да изађемо из рецесије.

Али та идеја мора да буде много више од деловања невидљиве руке тржишта, па ко нам дође, већ национални задатак у коме ће сваки, пре свих, домаћи инвеститор, а потом и страни, препознати наш, а онда и свој интерес. Без тога све ће бити пресипање из шупљег у празно.