Presipanje

Poslednjih dana Srbija postade pravo poprište najrazličitijih prognoza rasta buduće privredne aktivnosti. Osim, poslovično optimistički raspoloženog premijera Vučića, kome je to valjda i u opisu radnog mesta, nađe se još nekoliko veoma autoritativnih institucija poput MMF, koji proceniše da će naš ovogodišnji nacionalni kolač biti uvećan makar za koji promil iznad nule.

Da odmah pojednostavimo stvar. Rast bruto domaćeg proizvoda zemlje Srbije, a to je sve ono što stvorimo u toku jedne godine, od samo jednog jedinog procenta u parama je od 300 do 350 miliona evra.

Kako ih stvoriti? Nećemo ulaziti u to šta te procene i prognoze znače za sve ono što se zove budžet, potrošnja, vraćanje dugova, razvoj... Samo ilustracije radi u pravljenju budžeta ušli smo procenom od minus 0,5 odsto BDP u 2015.

Prekjuče nam procenitelji iz MMF u Vašingtonu rekoše da će Srbija ove godine jedina u regionu ostati u recesiji. Već višegodišnjoj.

Opet prevedeno na običan jezik ljudi – mora se i dalje štedeti i voditi računa o svakom bogovetnom dinaru. Divan je, gotovo dirljiv, polet premijera i želja da se već krajem godine malo većim penzijama i platama pomogne onima koji najviše trpe zbog fiskalne konsolidacije, ali nameću se pitanja – kako i odakle.

Šta je to što će nas pokrenuti i izvući iz višegodišnje ekonomske obamrlosti? To što će se iz kolubarskih rudnika iskopati više od 30 miliona tona uglja, a iz obližnjih termoelektrana proizvesti nove milijarde kilovat-sati, svakako je dobar podsticaj, ali ne i pun pogodak za ekonomski obrt.

Poljoprivreda u sadejstvu sa višim silama, koje nam prekjuče gradom u Gruži i okolini pokazaše svu nepouzdanost te „fabrike pod vedrim nebom”, ali ona u ukupnom BDP učestvuje sa svega 12,7 procenata. Treba čudo da se desi ne bi li nas izbavila iz zone ekonomskog sumraka.

O onome što već poodavno pravi naš BDP, usluge u najširem smislu te reči, sa oko 64 procenta ne treba trošiti reči. To se ne da izvesti, niti bilo kome prodati. To mi premećemo sve manja primanja između sebe.

Čega nema?

Industrije. Uništili smo je, ne samo s raspadom SFRJ, sankcijama i ratovima, već i pogubnom privatizacijom. Premijer Vučić malo-malo pa otvori poneki pogon, ali mi i dalje ne možemo da povećamo njeno učešće u nacionalnom proizvodu iznad 23 procenta. Kao ozebao u sunce gledamo šta će biti sa smederevskom železarom, FAP-om, „Fijatom”, hemijskim i ostalim fabrikama… jer samo s njihovim punim kapacitetima, zapošljavanjem, izvozom… možemo da izađemo iz recesije.

Ali ta ideja mora da bude mnogo više od delovanja nevidljive ruke tržišta, pa ko nam dođe, već nacionalni zadatak u kome će svaki, pre svih, domaći investitor, a potom i strani, prepoznati naš, a onda i svoj interes. Bez toga sve će biti presipanje iz šupljeg u prazno.