Фудбалер који је прегазио време

На честитку за управо освојену титулу у домаћем фудбалском првенству, десету у дресу Партизана, капитен Саша Илић узвраћа осмехом који говори да не прецењује вредност тог успеха. Одмахује руком и на комплимент да је с 37 година најбољи играч у црно-белом тиму, иако далеко најстарији. Радије говори о томе где је српски фудбал данас, зашто његово падање носем надоле толико дуго траје.

„Видиш на шта се свела наша прва лига – нас неколико пензионера и клинци који само мисле како да пређу у неки инострани клуб. Објашњавам им да би било много боље да се прво овде покажу и докажу, да ће их онда напољу и више ценити и више платити. Али те приче пролазе мимо њих, не дотичу их”, каже најбољи стрелац у историји Партизана и други на листи по броју одиграних утакмица за овај клуб.

Можда зато што им сви који их окружују, од породице преко друштва до клуба, подстичу да што пре оду одавде?

Знам ја, нагледао сам се тога, има и родитеља који децу третирају као инвестицију која мора што пре да донесе зараду, да не говорим о разним менаџерима и клубовима којима је продаја играча једини начин да финансијски опстану.

Свестан сам да је данас друго време, али неке ствари не смеју да се прескачу. Дете мора редовно да иде у школу, да стекне нормалне пријатеље, да се помучи с књигом. А не ово, као екстраталентован си, неко је тобоже то препознао у детету од 12 година, па ћеш да пређеш на ванредно школовање да би тренирао два пута дневно. Када сам ја почињао, с клинцима се озбиљно радило, педагошки, ако ниси добар у школи, нема да приђеш терену. Сећам се тадашњег тренера, чика Мише Радаковића, па ја сам се њега плашио више него родитеља.

Фудбал си почео да тренираш када се твоја породица 1986. преселила из Пожаревца у Београд. Да ли је то била очева жеља, пошто је и он био фудбалер?

Да, имао сам тада девет година, ћале је хтео да ме опроба, да види да ли сам за тај спорт. Али није то било као сада да мајке и очеви прате децу по тренинзима и утакмицама, да вуку за рукав тренере. Одвео ме једном, двапут, а онда – знаш који аутобус иде до стадиона и терај. Ништа ми није било тешко, само ми је лопта била у глави. После две године, кажу ми у клубу, донеси крштеницу и две слике. То је оно кад те региструју као играча. И онда полако, кроз све старосне категорије. Живео сам за дан да дођем до првог тима. Да ми је тада неко понудио да бирам Партизан или Манчестер јунајтед, ’ладно бих рекао – ма какав Манчестер.

За први тим Партизана дебитовао си 1996. Наредних година си се афирмисао, стекао популарност. Како си се с тиме носио?

Пази, кад те то ухвати, кад људи почну да те препознају, да новине пишу о теби, прија, брате, повуче те то. Е сад, мене је спасавало што много волим фудбал, што ме је добра игра чинила срећнијим него било шта друго, то около. Рецимо, одиграм лоше утакмицу и онда себе казним. Кажем мајци дођи код мене, буди у стану пет дана, спремај, кувај, ја не излазим нигде и тако до следећег меча. Е ако одиграм добро, онда може у провод.

То с изласцима у провод одудара од слике посвећеног спортисте, каквог те многи данас доживљавају?

Нисам ја као млад био цвећка, ишао сам по местима где се живело онако како се живело деведесетих. И пио сам, да. Ево и дан-данас чујем да ме неки зову Сале Вињак. А пази, кад баш то пиће никада нисам пио! Наравно да ми ти репови не пријају. Ем одавно више нисам такав, ем сада имам децу, није ми драго што тако нешто могу да чују. Али за све своје поступке одговараш, кад-тад. Лако ми је сад да кажем, није требало тако, али то је накнадна памет.

Поменуо си децу, имаш петогодишњег Никшу и двоипогодишњу Неву. Једном приликом си изјавио како би волео да син покупи што мање твојих особина. Чудно, с обзиром на то да многи кажу да си вредан, честит, скроман, моралан, одан…

Пречесто и превише сам веровао људима, помагао чак и на своју штету многима за које се после испоставило да то нису заслужили. Полазио сам од себе – ако ја не бих могао неког да преварим, мислио сам, ни он неће преварити мене. А није увек тако. Е ту моју лаковерност не бих волео да Никша наследи. Та особина ме је много коштала и приватно и у каријери.

Да ли ту, како кажеш, превелику веру у људе окривљујеш што у иностранству ниси постигао значајнији успех?

Био сам на играчком врхунцу када је одавде у иностранство још могло да се оде за озбиљан новац. Али сам резоновао – ако клуб одлучи да идем, отићи ћу, ако не, добро ми је и овде. Тек када су ме контактирали људи из турског Галатасараја отишао сам у управу Партизана, разговарао с Бјековићем и Зечевићем, рекао да ме зову да пређем тамо и они су ме пустили. Било је то 2005. године. Одиграо сам у Истанбулу две одличне сезоне, у тиму с 10 врхунских играча. Ја сам био задовољан, они су били задовољни, имао сам уговор...

Како је онда дошло до тога да направиш кардиналну грешку – да 2007. пређеш у Ред бул Салцбург?

Тадашњи менаџер ми је рекао да ме у Галатасарају више не желе. Ја сам то примио здраво за готово, нисам ни разговарао с челницима клуба да ли је то тако. Тек касније, када сам већ прешао у Аустрију, отишао сам у Истанбул да подигнем неке папире и поставио сам то питање. А они су ми рекли – па нама је пренесено да ти желиш да одеш! То је та прича да сам олако веровао људима на реч.

У Салцбургу је тада био Лотар Матеус, који је пре тога као тренер водио Партизан до титуле првака државе и првог пласмана у Лигу шампиона?

Сећам се тих наших разговора, причао ми која ће све појачања довести, како ћемо имати супер тим... И потпишем уговор, вратим се у Београд, отворим новине и имам шта да видим: Лотар Матеус дао отказ у Ред булу! А ја сам остао у „необраном грожђу”, с трогодишњим уговором у екипи која је неупоредиво слабија од Галатасараја. Био је то мучан период.

Да ли те је то искуство у Аустрији одвратило од жеље да и даље играш у иностранству и допринело одлуци да се 2010. вратиш у Партизан?

Тада се већ родио Никша и било ми је некако логично да се вратим својој кући, а Партизан јесте мој дом, клуб у коме сам поникао. Нисам се оптерећивао колико ћу још играти, сезону, две, пет. А ето десило се да у тридесет и кусур година започнем другу играчку младост. Успели смо да се поново пласирамо у Лигу шампиона, а од мог повратка измакла нам је само једна титула првака Србије.

Изгледа да имам добру генетику, не осећам, да тако кажем, замор материјала, заобилазиле су ме и повреде.

Поједини твоји саиграчи нису честито ни проходали у време када си ти већ био првотимац. А утисак је да си од неких од њих и физички спремнији и да више трчиш?

Смешно ми је када се сетим да су ме, када сам био десет година млађи, спортски новинари критиковали да не трчим довољно, а сад као највише трчим у тиму. У ствари, играм рационалније, тако да читава екипа од тога има користи. Оно што се није променило, што је исто и сада и пре десет и петнаест година, то је да у свакој утакмици дајем свој максимум. Фудбал је за мене и сада стресна ствар. Такав сам. Кад нешто волим, за то и гризем, не штедим се.

Можда је баш то оно што недостаје младим играчима?

Чини ми се да ова деца што данас играју фудбал немају карактер, осим ретких изузетака. Ваљда зато што су лако дошли до статуса звезде, после две добро одигране утакмице. И одмах их прате приче о трансферима, милионима...

Мислиш ли да би по окончању каријере, као тренер, могао да утичеш на своје играче да прихвате вредности из времена када си ти стасавао?

Тешко је то питање, ја га често постављам себи, као родитељ. Наравно да се трудим да својој деци усадим вредности за које мислим да су праве. А свестан сам да ће се једног дана можда наћи у средини која ће све то о чему им у кући причамо вредновати на потпуно другачији начин.

Да ли је усађивање љубави према спорту неизоставни део доброг васпитања деце?

Спорт је апсолутно користан за формирање личности. Кроз спорт се учиш одговорности, поштовању обавеза, стичеш радне навике. Научиш да издржиш и притисак и бол и пораз, а све то те у животу чека. А то да ли ће дете израсти у врхунског спортисту зависи од много чега. Понајмање од амбиција родитеља.