Спој кокарде и петокраке

Субјел – Свега неколико корака растојања дели два идеолошки различита спомен-обележја постављена у средишту села Субјела, у косјерићким брдима. Оба су уз раскршће путева који одавде воде на три стране: ка Дивчибарама, Јежевици и Косјерићу.

Ту, наспрам лепо уређене сеоске цркве, пажњу привлачи бронзана биста генерала Драже Михаиловића и дрвени објекат уз њу назван „Чичин вајат”. А у непосредној близини, поред првих кућа, налази се споменик подигнут партизанима из овог краја страдалим у Другом светском рату. Једним погледом с пута видљива су оба знамења.

Ти субјелски споменици постављени су, наравно, у различитим временима. Најпре је у Титово доба, 1965. године, откривен споменик једанаесторици партизана погинулих у НОР-у између 1941. и 1945. године. На овећем простору ограђеним металном оградом с каменим стубићима, с мермерном плочом на којој су имена партизана.

Дуже од четири деценије живео је Субјел само с тим партизанским знамењем, да би у овом миленијуму, с новим идеолошким ветровима, све јачи постали гласови да село треба да добије и споменик равногорском покрету. И то на главном месту уз раскршће друмова, поред црквене порте. Речено – учињено: 2008. године овде је откривен споменик Дражи Михаиловићу, а потом је направљен и дрвени вајат.

Живи, тако, Субјел годинама с кокардом и петокраком, не сметају једна другој. Чак је и овдашњи парох протојереј Милутин Стевановић на минули Ђурђевдан служио помен пред оба споменика, и Дражи и партизанима. „За ратнике обе војске који су дали животе за веру и отаџбину”, објаснио је овакво богослужење свештеник.

Управо на Ђурђевдан овде је дошао председник Српске народне партије Ненад Поповић па, у склопу обележавања седам деценија победе над фашизмом, положио венце на оба субјелска спомен-обележја. Тиме је позвао на искрено помирење у српском народу, јер је, како рече, национално помирење услов за сваки напредак Србије.

Ипак, ни два споменика нису повела ка значајнијем напретку село Субјел, названо по оближњем брду. Мада је некад имало и више житеља и учених глава (одавде су брат и сестра Сретен Марић и Лиза Марић-Крижанић), сада је спало на око 180 становника, углавном воћара и сточара. Узалуд одавде пуца прелеп видик на Овчар, Каблар и Јавор – младих је мало, а сеоска школа затворена. Асфалтни пут који од Косјерића води у Субјел пропао је на више места.

Миливоје Вукосављевић, донедавно председник месне заједнице у селу, каже да се боље стање не може очекивати без покретања какве производње.

– Ни с општином Косјерић немамо среће: локална самоуправа одвела је децу из оближњих Шеврљуга, одакле су некад долазила у нашу четвороразредну школу, која им је ближа, да уче у Косјерићу. За уређење спомен-чесме у центру села општина нам тражи пројекат, мада та чесма деценијама постоји. Субјел је постао заборављено село – жали се Вукосављевић.