Насиље и ћутање

„Када сам чула буку, у први мах сам помислила да су се муж и жена у комшилуку посвађали, јер се то повремено догађа”, објашњавала је јуче на улици у Мартоношу једна жена када су је новинари питали да ли може да исприча шта се догодило у кући Шандора Бајтија у Улици маршала Тита број 55.

Социолози и психолози ће о узроцима праве епидемије породичног насиља у Србији, које је само у једном селу у једном дану однело седам живота, већ изнети своје ставове. Ипак, званичних информација о трагедији још нема. Новинари који су се у недељно пoподне сјатили у Мартонош покушавали су из разговора са комшијама и родбином која ни сама није била превише упућена да склопе делиће приче која је довела до масовне породичне трагедије. О ономе што је претходило нерадо се говорило, али се сазнало да је убијена Рожа, бивша супруга Радета Шефера, бар два пута тражила заштиту полиције од мужа насилника.

Ако се и може схватити зашто о таквим породичним трагедијама људи из насилникове околине нерадо говоре, није јасно због чега истражни органи оклевају да дају званичне информације. Када их и саопште, оне су бесмислено уопштене.

Више јавно тужилаштво у Суботици тренутно је једина адреса на којој би се могло доћи бар до основних података о томе шта се догодило у Мартоношу, као и какав је статус француског држављанина који је, бранећи своју породицу и себе, зауставио и смртно повредио Радета Шефера. Међутим, новинарима је тамо саопштено да питања пошаљу тако што ће тражити информације од јавног значаја, па ће на њих бити одговорено „уколико се процени да је потребно”, како је речено за „Политику” у Секретаријату Вишег јавног тужилаштва. Иако тужилачка истрага функционише већ више од годину и по дана, није одређен портпарол тужилаштва, а питања новинара се углавном игноришу. „Политика” је одговоре на питања потражила и у Апелационом тужилаштву у Новом Саду, као хијерархијски надређеном. Потом нам је стигао допис из суботичког Вишег јавног тужилаштва, у којем није одговорено ни на једно од питања које је „Политика” поставила, само је потврђено да је заменик вишег јавног тужиоца у Суботици обавио увиђај. Полицијска управа у Кикинди, подручно надлежна за Мартонош, није имала овлашћења да новинарима пружи било какве одговоре, па смо упућени на Биро за информације Министарства унутрашњих послова Србије.

Тако изгледа потрага за ваљаном информацијом која се претвара у исцрпљујућу борбу с бирократијом хијерархијски постављених државних институција. После те борбе остаје мало енергије и простора за нека сасвим једноставна питања – да ли су они који сада информације прослеђују „на кашичицу” реаговали правовремено онда када су жртве тражиле заштиту и упозоравале на претње.