Моја осећања данас су много тежа

Кан – Како би човек могао лако да се навикне на комфор соба на седмом спрату канског хотела „Мажестик”, тик преко пута главног попришта свих филмских догађаја – великог Театра Лимијер на Кроазети. На велику терасу на крову, са базеном и погледом на азурно море и укотвљене јахте. За двадесетак минута, уз послужење са ситним колачићима и чашом шампањца, већ сам се осећала „као код куће” и уопште ми није сметало што је француска дива Катрин Денев управо толико каснила на заказани интервју.

Њено искрено извињење је прихваћено – гледала је јапански филм „Наша мала сестра” Хироказуа Коре Еде који јој се, каже, веома допао, да би касније током разговора јасно изразила жељу да би веома волела да заигра у филму неког од славних азијских редитеља, чију суптилност изузетно цени.

 Катрин Денев је заједно са Емануел Берко, сценаристкињом и редитељком отрежњујуће социјалне драме, филма „Главу горе”,у којем тумачи улогу судије за малолетничку делинквенцију, припала част да отвори 68. Кански филмски фестивал...

За многе је било право освежење што је гламурозни Кан отворен оваквим филмом. Лично ми се допала идеја што је овим показана жеља да фестивал буде у дубљем контакту са стварношћу. А Вама?

Да, у контакту са стварношћу земље. Апсолутно се слажем. Овакав избор је изненадио многе људе.

Уз то, ту је и чињеница да је ове године неуобичајено више француских филмова у главном програму, што се може тумачити и демонстрацијом националног поноса и снаге Француске, неумањене екстремистичким нападом на „Шарли Ебдо”?

Па, то је добро, јер Кан је интернационални фестивал тако да ће велика пажња бити посвећена и француским филмовима. Можда је то све тако како сте рекли. Филм „Главу горе” говори о милосрдности француског система социјалне заштите, а то говори и нешто о цивилизованости француског друштва. Друштво би требало да се труди да сви живе у бољој материјалној ситуацији, јер би тада можда и политички погледи на људе које називамо екстремистима били другачији.

Шта сте Ви научили што пре нисте знали о проблематици малолетничке делинквенције и институцијама које се тиме баве у Француској?

Ова тема није непозната, ни у животу ни на филму, али оно што сам ја научила јесте да су они који се баве „посрнулом децом”, било да су судије, адвокати, социјални радници и саветници, невероватни слушаоци и стрпљиви људи. Они годинама раде с том децом, што може понекад да буде и веома обесхрабрујуће, а још увек имају идеале које следе.

Да ли сте имали припреме за улогу судије?

О, да. Посећивала сам и дуго разговарала са судијама у суду за малолетнички криминал у Паризу.

Тинејџер у филму „Главу горе” има веома тешко детињство, да ли је данашњој деци теже и да ли су она данас склонија делинквенцији?

Тако може да изгледа, али зато што се данас о томе много више прича, зато што су ту медији, интернет, што није постојало пре. Данас смо много отворенији за ову тему, али мислим да је овај проблем одувек постојао.

Шта је био главни узрок за пристанак на овакву улогу?

Пре свега, добро написан сценарио...

И претходно искуство рада са Емануел Берко у филму „На мој начин”, који је био потпуно другачији – комедија?

Емануел зна врло добро шта хоће и веома добро и темељно пише. И детаљно. Све су смернице биле у сценарију.

Шта волите у раду са Беркоовом?

Волим све њене филмове и ствари које жели да каже у својим филмским причама. Она ми се као филмски стваралац допада зато што има снажну личност, посвећена је филму и раду, посвећује пуно времена писању и има невероватну енергију.

Да ли и то што је Беркоова и глумица помаже у раду с њом?

Не, то није пресудно. То што је Емануел и глумица је нешто друго. Глумица као редитељ може бити веома прецизна у раду с глумцима, али у Емануел ипак превладава редитељ који је веома отворен и који вас гура увек помало напред. Она је добар редитељ.

А да ли је захтевна?

Ох, веома!

Има ли за вас разлике у раду с мушким и женским редитељима?

Не размишљам о томе када се одлучујем за улогу. Увек прво размишљам о томе да ли је редитељ с којим ћу радити деликатан или о томе каква му је снага и енергија, а не о томе да ли је преда мном жена.

Многи редитељи за вас кажу да освајате енергијом?

Можда је данас имам мање, али је и даље имам. Можда ћу једног дана ипак постати слабија.

Све очи су и даље упрте у Вас?

Не живим ја тако. Читам, гледам ТВ, шетам, сређујем ствари у кући. Мој живот није само на великим коктелима и партијима. Мрзим пријеме. Оно што ми је данас теже јесте што ме људи заустављају на улици да се сликамо заједно. Пре је ретко ко носио са собом фотоапарате, а данас с тим телефонима с камерама нигде више нисам мирна. А тек заједнички „селфи” за Фејсбук! Боже мој, ужас!

Данас је та нова технологија поприлично уништила „стар систем“, нема више мистериозних филмских звезда, све је на извол'те?

Наравно да још увек има звезда, али нема више магије, а нема ни приватности. Све је на интернету.

Памтите ли ваше највеће звездане тренутке?

Не, али памтим свој први долазак у Кан, пре много, много година са филмом „Шербуршки кишобрани”. То је било стварно нешто! Огромно узбуђење, нешто као из маште. Тада Кан није имао оволику интернационалну пажњу,нити овај ужасни црвени тепих који је, због високих степеница по којима је прострт,изузетно напоран.

Упознали сте тада Ингрид Бергман чије је лице заштитни симбол 68. Кана?

Нисам је упознала. Она је била велика звезда која је играла у дивним филмовима. Не сећам се тачно када је умрла...

1982. године.

Она је онда била тада дуго пензионисана.

Није, играла је у Бергмановој „Јесењој сонати” 1978.  и освојила за то седму номинацију за Оскара, снимила је после и телевизијску мини-серију „Жена звана Голда”о Голди Меир, имала је само 67 година када је умрла.

Ох, нисам знала. Била је млада. Она је имала велику америчку каријеру.

И Ви сте то прижељкивали?

Једноставно, није се догодило.

Када бисте данас започињали каријеру да ли бисте били иста глумица у истим улогама?

Не. Зато што знам шта осећам, како живим и шта живим. Мој имиџ и моја осећања данас су много тежа, јер живим брже, забринутије. Више нема времена за све. Све је данас трка.

У овој етапи Ваше каријере, какву улогу тражите за себе?

Не трагам толико за одређеним улогама, колико за добром причом и редитељем којег би радо следила у пројекту. Волела бих да још увек имам активан део у настанку филма, да размењујем идеје са редитељем као са зрелом особом.

Који део у процесу настанка филма највише волите?

Највише волим припреме, процес истраживања. После тога је тешко, а оно између – најтеже. Ха!

С друге стране Атлантика у току је права побуна глумица, говори се о неједнакости, о томе колико је тешко наћи улоге жена с јаком личношћу после четрдесете године. У Европи је боље?

Увек је тако било, уз понеки изузетак као што су, рецимо, Мерил Стрип или Сузан Сарандон. У САД је теже јер вам тамо не дају да остарите. У Европи је боље.

Постоји ли особа од великог утицаја на Вас?

Постоји. Андре Тешине (француски редитељ, глумичин дугогодишњи партнер – прим. аут.).

Зашто?

А зашто бирате пријатеље? Волим његове филмове, нашу пријатељску везу и неке ствари које су део личности и карактера. Веома смо блиски.

Чини да се смејете?

О, не, не, он није забављач. Волим да радим ствари заједно с њим, да ћутим с њим, што само можете с људима с којима сте у дубоком пријатељству.

Нисте били много срећни када вам је ћерка Кјара Мастројани саопштила да жели да буде глумица?

То је био њен избор, а ја сам само могла да будем срећна што је она срећна. Као родитељ увек желите својој деци најбоље и увек имате велики страх за своју децу. Знала сам колико је то тешко и нисам желела да и њој буде тешко. Али, она је донела одлуку која се мени није свидела, а ја сам јој дала пуну подршку. Нисам јој делила савете, јер ја то не чиним. Могу само да кажем своје мишљење.

Јесте ли можда размишљали о томе да држите предавања студентима глуме?

Не, никада! Зато што мислим да је то посао за редитеље. Они заиста имају шта да кажу студентима. Глумци су само делимично уметници, а не комплетни уметници, јер су само интерпретатори, а не и комплетни креативци.

-----------------------------------------------------

Историја једне каријере

За Катрин Денев (1943) Роже Вадим је својевремено рекао да поседује анђеоски еротицизам, Полански је сматрао да она изгледа као секси девица, а књижевница Франсоаз Саган је сматрала да Катрин својим француским шармом осваја Американце, а Французе својом америчком лепотом. Муза Луиса Буњуела („Лепотица дана” и „Тристана”), Жака Демија („Шербуршки кишобрани”, „Младе девојке из Рошфора”...), Романа Поланског („Одбојност”), али и Андреа Тешинеа, Мелвила, Клода Шаброла..., снимила је више од 120 филмских улога, у којима је била и заводница и радница и комичарка и краљица драме. Али, увек лепа и увек своја.

Икона савременог француског и европског филма, дете глумаца (рођена као Катрин Фабијен Дорлеак из брака позоришних глумаца) и мајка глумаца (Кјаре и Кристијана), са обавезном танком белом цигаретом у рукама, у једном од многих интервјуа за „Политику”своју професију дефинисала је овако: „Увек сам се осећала као добри мали војник који се стално нешто жали и помало је дефетиста, али увек поново креће у битку, јер је филм важнији од свега”. Од оваквог погледа на себе, каже, није ни данас одустала, јер још увек воли да слуша команде редитеља са којима сарађује. Катрин Денев је била гост београдског Феста 2005. године...