Moja osećanja danas su mnogo teža

Kan – Kako bi čovek mogao lako da se navikne na komfor soba na sedmom spratu kanskog hotela „Mažestik”, tik preko puta glavnog poprišta svih filmskih događaja – velikog Teatra Limijer na Kroazeti. Na veliku terasu na krovu, sa bazenom i pogledom na azurno more i ukotvljene jahte. Za dvadesetak minuta, uz posluženje sa sitnim kolačićima i čašom šampanjca, već sam se osećala „kao kod kuće” i uopšte mi nije smetalo što je francuska diva Katrin Denev upravo toliko kasnila na zakazani intervju.

Njeno iskreno izvinjenje je prihvaćeno – gledala je japanski film „Naša mala sestra” Hirokazua Kore Ede koji joj se, kaže, veoma dopao, da bi kasnije tokom razgovora jasno izrazila želju da bi veoma volela da zaigra u filmu nekog od slavnih azijskih reditelja, čiju suptilnost izuzetno ceni.

 Katrin Denev je zajedno sa Emanuel Berko, scenaristkinjom i rediteljkom otrežnjujuće socijalne drame, filma „Glavu gore”,u kojem tumači ulogu sudije za maloletničku delinkvenciju, pripala čast da otvori 68. Kanski filmski festival...

Za mnoge je bilo pravo osveženje što je glamurozni Kan otvoren ovakvim filmom. Lično mi se dopala ideja što je ovim pokazana želja da festival bude u dubljem kontaktu sa stvarnošću. A Vama?

Da, u kontaktu sa stvarnošću zemlje. Apsolutno se slažem. Ovakav izbor je iznenadio mnoge ljude.

Uz to, tu je i činjenica da je ove godine neuobičajeno više francuskih filmova u glavnom programu, što se može tumačiti i demonstracijom nacionalnog ponosa i snage Francuske, neumanjene ekstremističkim napadom na „Šarli Ebdo”?

Pa, to je dobro, jer Kan je internacionalni festival tako da će velika pažnja biti posvećena i francuskim filmovima. Možda je to sve tako kako ste rekli. Film „Glavu gore” govori o milosrdnosti francuskog sistema socijalne zaštite, a to govori i nešto o civilizovanosti francuskog društva. Društvo bi trebalo da se trudi da svi žive u boljoj materijalnoj situaciji, jer bi tada možda i politički pogledi na ljude koje nazivamo ekstremistima bili drugačiji.

Šta ste Vi naučili što pre niste znali o problematici maloletničke delinkvencije i institucijama koje se time bave u Francuskoj?

Ova tema nije nepoznata, ni u životu ni na filmu, ali ono što sam ja naučila jeste da su oni koji se bave „posrnulom decom”, bilo da su sudije, advokati, socijalni radnici i savetnici, neverovatni slušaoci i strpljivi ljudi. Oni godinama rade s tom decom, što može ponekad da bude i veoma obeshrabrujuće, a još uvek imaju ideale koje slede.

Da li ste imali pripreme za ulogu sudije?

O, da. Posećivala sam i dugo razgovarala sa sudijama u sudu za maloletnički kriminal u Parizu.

Tinejdžer u filmu „Glavu gore” ima veoma teško detinjstvo, da li je današnjoj deci teže i da li su ona danas sklonija delinkvenciji?

Tako može da izgleda, ali zato što se danas o tome mnogo više priča, zato što su tu mediji, internet, što nije postojalo pre. Danas smo mnogo otvoreniji za ovu temu, ali mislim da je ovaj problem oduvek postojao.

Šta je bio glavni uzrok za pristanak na ovakvu ulogu?

Pre svega, dobro napisan scenario...

I prethodno iskustvo rada sa Emanuel Berko u filmu „Na moj način”, koji je bio potpuno drugačiji – komedija?

Emanuel zna vrlo dobro šta hoće i veoma dobro i temeljno piše. I detaljno. Sve su smernice bile u scenariju.

Šta volite u radu sa Berkoovom?

Volim sve njene filmove i stvari koje želi da kaže u svojim filmskim pričama. Ona mi se kao filmski stvaralac dopada zato što ima snažnu ličnost, posvećena je filmu i radu, posvećuje puno vremena pisanju i ima neverovatnu energiju.

Da li i to što je Berkoova i glumica pomaže u radu s njom?

Ne, to nije presudno. To što je Emanuel i glumica je nešto drugo. Glumica kao reditelj može biti veoma precizna u radu s glumcima, ali u Emanuel ipak prevladava reditelj koji je veoma otvoren i koji vas gura uvek pomalo napred. Ona je dobar reditelj.

A da li je zahtevna?

Oh, veoma!

Ima li za vas razlike u radu s muškim i ženskim rediteljima?

Ne razmišljam o tome kada se odlučujem za ulogu. Uvek prvo razmišljam o tome da li je reditelj s kojim ću raditi delikatan ili o tome kakva mu je snaga i energija, a ne o tome da li je preda mnom žena.

Mnogi reditelji za vas kažu da osvajate energijom?

Možda je danas imam manje, ali je i dalje imam. Možda ću jednog dana ipak postati slabija.

Sve oči su i dalje uprte u Vas?

Ne živim ja tako. Čitam, gledam TV, šetam, sređujem stvari u kući. Moj život nije samo na velikim koktelima i partijima. Mrzim prijeme. Ono što mi je danas teže jeste što me ljudi zaustavljaju na ulici da se slikamo zajedno. Pre je retko ko nosio sa sobom fotoaparate, a danas s tim telefonima s kamerama nigde više nisam mirna. A tek zajednički „selfi” za Fejsbuk! Bože moj, užas!

Danas je ta nova tehnologija poprilično uništila „star sistem“, nema više misterioznih filmskih zvezda, sve je na izvol'te?

Naravno da još uvek ima zvezda, ali nema više magije, a nema ni privatnosti. Sve je na internetu.

Pamtite li vaše najveće zvezdane trenutke?

Ne, ali pamtim svoj prvi dolazak u Kan, pre mnogo, mnogo godina sa filmom „Šerburški kišobrani”. To je bilo stvarno nešto! Ogromno uzbuđenje, nešto kao iz mašte. Tada Kan nije imao ovoliku internacionalnu pažnju,niti ovaj užasni crveni tepih koji je, zbog visokih stepenica po kojima je prostrt,izuzetno naporan.

Upoznali ste tada Ingrid Bergman čije je lice zaštitni simbol 68. Kana?

Nisam je upoznala. Ona je bila velika zvezda koja je igrala u divnim filmovima. Ne sećam se tačno kada je umrla...

1982. godine.

Ona je onda bila tada dugo penzionisana.

Nije, igrala je u Bergmanovoj „Jesenjoj sonati” 1978.  i osvojila za to sedmu nominaciju za Oskara, snimila je posle i televizijsku mini-seriju „Žena zvana Golda”o Goldi Meir, imala je samo 67 godina kada je umrla.

Oh, nisam znala. Bila je mlada. Ona je imala veliku američku karijeru.

I Vi ste to priželjkivali?

Jednostavno, nije se dogodilo.

Kada biste danas započinjali karijeru da li biste bili ista glumica u istim ulogama?

Ne. Zato što znam šta osećam, kako živim i šta živim. Moj imidž i moja osećanja danas su mnogo teža, jer živim brže, zabrinutije. Više nema vremena za sve. Sve je danas trka.

U ovoj etapi Vaše karijere, kakvu ulogu tražite za sebe?

Ne tragam toliko za određenim ulogama, koliko za dobrom pričom i rediteljem kojeg bi rado sledila u projektu. Volela bih da još uvek imam aktivan deo u nastanku filma, da razmenjujem ideje sa rediteljem kao sa zrelom osobom.

Koji deo u procesu nastanka filma najviše volite?

Najviše volim pripreme, proces istraživanja. Posle toga je teško, a ono između – najteže. Ha!

S druge strane Atlantika u toku je prava pobuna glumica, govori se o nejednakosti, o tome koliko je teško naći uloge žena s jakom ličnošću posle četrdesete godine. U Evropi je bolje?

Uvek je tako bilo, uz poneki izuzetak kao što su, recimo, Meril Strip ili Suzan Sarandon. U SAD je teže jer vam tamo ne daju da ostarite. U Evropi je bolje.

Postoji li osoba od velikog uticaja na Vas?

Postoji. Andre Tešine (francuski reditelj, glumičin dugogodišnji partner – prim. aut.).

Zašto?

A zašto birate prijatelje? Volim njegove filmove, našu prijateljsku vezu i neke stvari koje su deo ličnosti i karaktera. Veoma smo bliski.

Čini da se smejete?

O, ne, ne, on nije zabavljač. Volim da radim stvari zajedno s njim, da ćutim s njim, što samo možete s ljudima s kojima ste u dubokom prijateljstvu.

Niste bili mnogo srećni kada vam je ćerka Kjara Mastrojani saopštila da želi da bude glumica?

To je bio njen izbor, a ja sam samo mogla da budem srećna što je ona srećna. Kao roditelj uvek želite svojoj deci najbolje i uvek imate veliki strah za svoju decu. Znala sam koliko je to teško i nisam želela da i njoj bude teško. Ali, ona je donela odluku koja se meni nije svidela, a ja sam joj dala punu podršku. Nisam joj delila savete, jer ja to ne činim. Mogu samo da kažem svoje mišljenje.

Jeste li možda razmišljali o tome da držite predavanja studentima glume?

Ne, nikada! Zato što mislim da je to posao za reditelje. Oni zaista imaju šta da kažu studentima. Glumci su samo delimično umetnici, a ne kompletni umetnici, jer su samo interpretatori, a ne i kompletni kreativci.

-----------------------------------------------------

Istorija jedne karijere

Za Katrin Denev (1943) Rože Vadim je svojevremeno rekao da poseduje anđeoski eroticizam, Polanski je smatrao da ona izgleda kao seksi devica, a književnica Fransoaz Sagan je smatrala da Katrin svojim francuskim šarmom osvaja Amerikance, a Francuze svojom američkom lepotom. Muza Luisa Bunjuela („Lepotica dana” i „Tristana”), Žaka Demija („Šerburški kišobrani”, „Mlade devojke iz Rošfora”...), Romana Polanskog („Odbojnost”), ali i Andrea Tešinea, Melvila, Kloda Šabrola..., snimila je više od 120 filmskih uloga, u kojima je bila i zavodnica i radnica i komičarka i kraljica drame. Ali, uvek lepa i uvek svoja.

Ikona savremenog francuskog i evropskog filma, dete glumaca (rođena kao Katrin Fabijen Dorleak iz braka pozorišnih glumaca) i majka glumaca (Kjare i Kristijana), sa obaveznom tankom belom cigaretom u rukama, u jednom od mnogih intervjua za „Politiku”svoju profesiju definisala je ovako: „Uvek sam se osećala kao dobri mali vojnik koji se stalno nešto žali i pomalo je defetista, ali uvek ponovo kreće u bitku, jer je film važniji od svega”. Od ovakvog pogleda na sebe, kaže, nije ni danas odustala, jer još uvek voli da sluša komande reditelja sa kojima sarađuje. Katrin Denev je bila gost beogradskog Festa 2005. godine...