Нови Вучић?

Да ли неколико најновијих потеза Александра Вучића – састанак са омбудсманом, потом два сусрета са представницима НВО, а све то уочи његовог одласка у Берлин и Вашингтон, два центра без којих Србија не може да оствари своје кључне политичке и економске циљеве – заиста најављују добродошлу промену, или су само маневри за побољшање његовог имиџа баш у очима Немачке и САД?

Као и увек, истина је негде у средини, а поменути сусрети могу да се истовремено тумаче и као премијеров избор и као принуда. У контексту све компликованијег геополитичког окружења, застоја Србије на путу ка ЕУ, тешких искушења у економији, Вучићеве позиције у партији и коалицији које предводи, он је све више изложен међусобно противречним интересима и притисцима, тако да му је свака, па и најмања помоћ у одржавању брода Србија на декларисаном курсу драгоцена.

Почнимо од спољне политике која се најчешће оцењује као боље постигнуће владе у којој је најпре био први потпредседник, али упркос томе неприкосновени лидер. Балансирање између Запада и Русије све је теже, а проблем је и што се стиче утисак о неусклађености домаћих актера, то јест непостојању унутрашњег консензуса о сопственом месту и улози у свету, о томе шта су нам стварни интереси и како најбоље да их остваримо.

У економији, напори да се постигне фискална консолидација (у преводу, да се избегне банкрот) евидентни су, али је такође очигледно да је Вучић разапет између онога што треба и онога што, са становишта политичке сврсисходности, у овом моменту сме да уради.

СНС је од свог оснивања направио спектакуларан успон, при чему је власт највећи магнет за бујање чланства чија очекивања нису брже стизање до Европе, него пречица за неко руководеће место, државни посао или неку другу личну вајду. Опште добро дотле може да причека.

Кад је реч о нетолеранцији коју показују напредњачки функционери (свих нивоа), дефициту политичке културе у парламенту, само ретком помињању изградње институција као нечем неопходном, стању у медијима (па и гафовима самог премијера), јасно је да би остајање на том курсу у једном моменту – који можда није тако далеко – могло да производи више штете него користи. И то не само дугорочне.

Свакако да су важан фактор у свему и очекивања јавности: време цури, а обећани бољи живот је – још од 2012 – и даље две године испред.

Вучићу су дакле потребни савезници, где год да су, па и по цену парадокса да за европску агенду – и пратећи пртљаг на том путу – добије већу подршку у невладином сектору него у влади. А да ли му је истински друштвени дијалог само тактика, или нова стратегија, видећемо после Берлина и Вашингтона.