ДУБОКО ОРАЊЕ

Као у оном вицкастом силогизму о кичмењацима, којим се, изругивањем формалној логици, може доказати и да је човек риба, тако се може натегнути и један невесео силогизам о Косову. Ако су Косово и Метохија део Србије, а Европска унија ће да управља Косовом, онда је и Србија део Европе, само што је питање шта ће Срби имати од тога, а оно важи и за косовске Албанце, као и за Европску унију.

У овом експерименту in vivo над последњим остацима распаднуте Југославије сви ће да се вежбају у тешким дисциплинама: Албанци да направе пристојну државу, Срби да не изгубе део државе, а Европа да управља у условима институционалног, културног и цивилизацијског шока с којим ће се суочити чим се отпева новокомпонована химна, а руке утрну од махања новосашивеним заставама.

Европски проблем у надгледању независности, а у суштини менаџментом државе у настајању, биће додатно искомпликован Акционим планом Владе Србије којим се одговара на ово што се назива отимањем територије и што ће се тако и назвати у свим домаћим резолуцијама које тек следе.

Тај Акциони програм носи ознаку државне тајне. Тајновитост ће бити постепено укидана с обелодањивањем појединих мера. Ако оставимо по страни сет потеза који се тиче спољнополитичких и дипломатских послова и/или разних ограничења, знатижељу јавности привући ће онај ,,пакет мера” који се тиче конкретних ствари на терену и живота Срба преосталих на Косову. Слободан Самарџић, министар за КиМ, гостујући у прошлонедељном ,,Утиску недеље”, негирао је да постоји идеја о увођењу ванредног стања, као облика владања друштвеним процесима и, сходно томе, негирао је и шпекулације о ,,влади ванредног стања”, али је промрсио да неке од мера из тог Акционог плана припадају корпусу ванредних решења.

Ако је немогуће расправљати о нечему о чему не знамо готово ништа, а о ономе што знамо морамо да ћутимо због ознаке ,,државна тајна”, то још није разлог да се не расправља о општим оквирима тог акционог плана, који ће, како је кренуло, почети да се примењује већ од понедељка.

Најопштији принцип по коме ће се судити о квалитету Акционог плана садржан је у исказу да план не треба да служи Београду, већ Србима на Косову и Метохији. Историја распада Југославије научила нас је да је Београд умео да буде циничан према Србима преко чијих леђа се раскусуривао с другима и да је о тим људима било више бриге у говорима и агитацијама, него што је било бриге на терену и да су лако остављани на цедилу кад је постајало густо.

Принципијелна подршка разоткривала се, чешће него што је то било пристојно, као параван за србијанске страначке борбе и лично уздизање и богаћење.

Многе каријере настале су на тако успостављеним дуплим аршинима, а о богатству које се намицало на туђим невољама распредају се легенде које би се могле и документовати када би било снаге да се то учини.

Другим речима, добар је само онај план који повећава безбедност, социјалну и економску сигурност Срба који живе на Косову и Метохији. План би, истовремено, морао да осујети сваки екстремизам у ,,остатку Србије” где постоји вишак оних који националну драму схватају као прилику за такмичење у родољубљу, посебно ако то може да им донесе неку корист.

Одговоран приступ новом устројству косовске стварности не би смео ни да подстиче еврофобичност. Европска унија појављује се на Косову по натегнутом и смандрљаном тумачењу Резолуције 1244, али, ипак, на основу папира чије постојање гарантује да ће се једног дана трагати за моделом статуса Косова и Срба на Косову.

У данима који следе видећемо хоће ли онај трактор који је, у нападу мултиетничности, Хашим Тачи поклонио српском домаћинству служити за орање или за оно друго. А то зависи и од квалитета Акционог плана.

главни уредник недељника ,,Време”