Случај виле „Казабланка” – продај то поново, Сем

Врњачка Бања – Кад је нешто отето буде и проклето, порука је старе народне изреке а која се баш показује истинитом у случају једне виле којој је у Врњачкој Бањи мењан назив као и власници. Најпре се звала „Флорида“, па „Триглав“, па „Казабланка“, а од првог и правог власника давно ју је отела држава па је уступила угоститељском предузећу, да би је у приватизацији, на наш начин, продао онај ко и није власник. Купили су је они који су до имовине хтели брзо и попреко, па је суд ту трговину поништио. Али, тек је онда настала пометња, јер вилу тражи држава, предузеће које је користило, затим и „несавесни“ купци, али и преварени повериоци, понајвише једна банка па и наследници првог власника.

Прича је кренула одавно, од времена после Другог светског рата када је поменута вила „Флорида“, која је имала сутерен, високо приземље, два спрата и таван са пространим плацем, одузета власнику Андреју Додићу. Било је то почетком 1955. године, у време када је држава ту имовину сматрала посебно корисном за државну привреду. Одузела је власнику и уступила на коришћење предузећу од којег ће касније настати фирма, „Фонтана“, потоњи носилац угоститељства и туризма у Врњачкој Бањи. Вили је дат и нови назив, „Триглав“, и коришћена је деценијама у поменуте сврхе али, попут многих друштвених предузећа у време транзиције и „Фонтана“ клизи у пословни понор. Стога је имовина овог предузећа 2005. године на брзу руку приватизована. Купац је био конзорцијум приватних лица, који убрзо препродаје део имовине виле „Триглав“ предузећу „Спа центар“ из Београда. Сувласници тог предузећа су тада познати политичар Срђан Смиљковић и његови ортаци Александар и Жељко Пејовић. Купопродајни уговор се оверава код Општинског суда у Врњачкој Бањи, купци исплаћују 21,7 милиона динара, име виле мењају у „Казабланка”, али купљену имовину не могу да упишу као својину. Јер, то право власништва може да им пренесе само прави власник – држава, никако „Фонтана” јер је само била корисник објекта. Ситуација се компликује и каснијим поништењем уговора о купопродаји „Фонтане“. До тога долази јер онај конзорцијум приватних лица није испоштовао обавезу плаћања имовине предузећа. Није, дакле, ни постао истински власник овог друштвеног предузећа, па произлази чак и да је вила била у својини „Фонтане“ опет би тај поменути конзорцијум продао туђе.

Због свега тога држава Србија, крајем 2010. године тужи и продавца „Фонтану” и купца виле „Спа центар”, па се уговор о овој купопродаји поништава. Најпре, у Вишем суду у Краљеву, а онда ту пресуду потврђује и Апелациони суд у Крагујевцу.

Иако је све окончано 2011. године, заступници капитала „Фонтане“ па и државе тек су се прошле године сетили да тужбом код Привредног суда у Краљеву траже повратак виле, тј. извршење пресуда. Држава, заправо, тражи повратак власништва а „Фонтана“ права коришћења, али то још није окончано и све време као и данас „Спа центар“ ипак користи вилу. Уз то, иако су, како су судови констатовали, били несавесни купци, сувласници „Спа центра“ судски траже да им се врате паре коју су уплатили за куповину виле. У међувремену су имали и пословне невоље, па је покренут и стечај „Спа центра“ и јављају се њихови повериоци који, такође, меркају вилу, а посебно, како се некада звала, Фолкс банка, код које су подигли кредит и, на само њима знан начин и ко зна како добијена документа, вилу дали у залог. „Казабланка“ је, дакле, опет у потражњи а притисла је и хипотека. На крају, код надлежне агенције показали су интересовање и поступак реституције покренули и наследници првог и правог власника.

Кад се приватизација обавља на наш, како се то каже, буразерски начин и када се о одузетој па „подржављеној“ имовини брине као о туђој, тешко је проценити ко ће први до „Казабланке”.