Уста пуна самоће

Роман „Уста пуне земље” Бранимира Шћепановића (1937), преведен је на двадесетак језика, највише издања имао је у Француској, затим у Грчкој, Америци, Русији, Јапану... За овај роман, који је продат, код нас, у више од сто хиљада примерака, Шћепановић је добио Октобарску награду града Београда. Аутор је књиге прича: „Пре истине” (1961), романа „Срамно лето” (1965), „Уста пуна земље” (1974), књиге новела „Смрт господина Голуже” (1978) и романа „Искупљења” (1980). Дела Бранимира Шћепановића објављена су на више од тридесет језика. Већ дуго ништа не објављује. Био је и дугогодишњи уметнички директор Авала филма чију недавну продају коментарише као „жалосну и скандалозну”.

Српска књижевна задруга, у својој најзначајнијој библиотеци – „Колу”, објавиће ове године књигу изабране прозе „Уста пуна земље”, у којој ће поред овог романа бити и најзначајније Шћепановиће новеле.

У антологији светске књижевности, коју је објавила Француска енциклопедија, под насловом: „Идеална библиотека”, међу 700 књига свих времена, од Гилгамеша, Хомера и Библије, до данашњих дана, нашао се и ваш роман „Уста пуна земље”. Како сте доживели планетарни успех ове књиге?

Годинама, од самог изласка књиге, привикавао сам се на тај успех. Роман је објављиван на многим језицима, у великим тиражима, а од највећих књижевних критичара оцењиван као ремек дело светске књижевности. Оснивани су, у Швајцарској на пример, клубови љубитеља овог мог романа. Имао сам, како би се модерним речником рекло – своје фанове. У највећим француским новинама, озбиљни критичари су ову књигу прогласили „јединственом песмом у светској књижевности”. У Белгији, појавио се велики приказ у угледном часопису „Нотр там”. За мој роман је речено да је можда најзначајнија и најбриткија књига актуелне светске књижевности. Све је то допринело да се привикнем на велики успех романа, па ме улазак у светску антологију није изненадио.

Како објашњавате толику подршку вашем роману – и критике и читалаца, и код нас и у свету?

То је једна универзална прича о људској самоћи и човековом страдању. Велики број студија написан је у Француској, они су мој роман назвали Петим јеванђељем. Голема мржња гонича, за коју нема повода, који с острашћеношћу покушавају да  улове и сатру недужног човека, многима се учинила као судбина Исуса Христа. Кад сам писао ову књигу, најчешће ноћу, често сам се питао, презасићен и уморан, чему све то и кога ће то уопште да занима. Помишљао сам чак да ће та књига, можда, имати укупно двеста читалаца. Испоставило се, укључујући тираже у Француској, где су објављена 23 издања, од којих десетак џепних, затим у Русији и Грчкој, да је укупни тираж, готово, пола милиона примерака. Читаоци и критичари у Француској, Јапану, Грчкој, Италији, Мексику, сматрали су да је књига о њима, што најбоље говори о томе колико су моје сумње, у време писања, биле неоправдане. За толика издања мог романа у Француској велику захвалност дугујем преводиоцу Жану Дескау.

Никола Милошевић, шкрт у похвалама, за роман „Уста пуна земље”, рекао је да ће „остати трајно забележен у нашој литератури”, што се и догодило?

Никола Милошевић ми је рекао после објављивања есеја о роману „Уста пуна земље” да сматра да је то његов најбољи кратки есеј који је написао. Он је посебно похвалио музичку интонацију моје прозе, тврдећи да се то може упоредити само са прозом Милоша Црњанског. Указао је и на ликовну компоненту књиге, упоређујући поједине сцене са сликама Салвадора Далија и Хијеронима Боша. Од наших великих критичара, споменуо бих и Зорана Глушчевића, који је написао више текстова о мојим књигама. Он је посебно указао на спој два најкрупнија књижевна симбола 19. века: страх, чији је модерни пратворац Кафка, и кривицу, чији је генијални произходитељ Достојевски, и рекао да сам ја тој синтези удахнуо аутентични дух егзистенцијалне стрепње, устрептале око жудње за смислом и тежње ка правом идентитету сопствене личности.

Драган М. Јеремић, чијој се речи веровало, упоредио је ваш роман с књигама: „Старац и море”, „Смрт у Венецији”, „Странац”... Јесу ли вам годила ова поређења?

Па то је била прва књижевна критика, изашла је у „Политици”. За мене је то било изузетно значајно. Одмах после тога, уследиле су друге позитивне критике. Желим да истакнем приказ Драшка Ређепа, у „Борби”, који је тврдио да је ова књига велики датум српске књижевности.

Како данас гледате на „Уста пуна земље”, објављена пре четири деценије?

Никад не читам своје књиге, осим у ретким приликама, на књижевним вечерима, када сам обавезан да прочитам неки одломак.

Ваш неименовани јунак има 37 година. Толико сте и ви имали када је роман објављен. Колико у роману има аутобиографског, да ли сте и ви имали своје прогонитеље?

Наравно, то је апсолутно тачно. Наиме, кад сам почео да пишем књигу, морао сам, као и увек, да знам, све до детаља, шта та књига треба да буде, и да значи. Решио сам да прогонитељи, од безазлених и добродушних људи, потпуно без основа, постану крвожедне звери. Имао сам проблем са јунаком кога прогоне, ко је он, и какав је. После извесног времена, решио сам тај проблем: схватио сам да то морам бити ја.

Роман о прогоњеном и прогонитељима, данас је актуелнији, него када је написан?

То је, вероватно, тачно.

По мотивима новеле „Смрт господина Голуже”, снимљен је филм у Америци, а у француско-немачкој копродукцији екранизован је ваш роман „Искупљење”. Колико сте били задовољни тим филмским верзијама ваших романа?

После екранизације новеле „Смрт господина Голуже”, у режији Живка Николића, у копродукцији с иностраним продуцентом из Братиславе, десетак година касније, у Америци, под насловом „Џулијан По”, снимљен је филм, и серија у четири епизоде, по мотивима новеле „Смрт господина Голуже”. Филм је имао великог успеха у свету, био је у врху најгледанијих филмова. И код нас је приказиван на телевизији. Филм Живка Николића и амерички, потпуно се разликују, не по садржају, већ по режијском поступку. Наиме, док је Живко Николић, у свом својственом маниру, острашћен и жесток у емоцијама, амерички филм је стишан и интониран у једном чеховљевском маниру – модерато кантабиле. Иначе, ова новела ушла је у многобројне антологије, између осталих у Америчку антологију светских прича и Антологију модерне европске приче, која је објављена у Данској. А француско-немачки филм никада нисам видео.

По мотивима ваших романа прављене су и позоришне представе. У којој мери је изневераван ваш основни текст?

Напротив, није било промена текста. Издвојио бих представу у Националном театру у Тулузу, по роману „Искупљење”, затим „Смрт господина Голуже” у Великом позоришту у Шартру. Представа је гостовала по целој Француској, Белгији и Швајцарској. Такође, „Уста пуна земље” играна су у Модерном театру у Лилу. А сада, наш познати редитељ Бобан Скерлић, намерава да „Смрт господина Голуже” постави на сцени једног београдског позоришта. Иако сам био позиван на све премијере, никада нисам отишао. Сада, после толико времена, то могу да објасним чињеницом да сам, можда, био презасићен, па томе нисам придавао већи значај.

Чешки композитор Зденек Лукач компоновао је оперу „Смрт господина Голуже”. Како се Голужа снашао у опери?

По писању чешких новина – веома добро. Своју животну ролу одлично је отпевао, пре него што је био приморан да се убије. За то је заслужан велики чешки композитор Зденек Лукач.

Већ неколико деценија ништа ново не објављујете. Шта се догађа у стваралачкој радионици Бранимира Шћепановића?

Тачно је да сам, у том смислу, неактиван. Моје уверење је увек било да није важно колико писац напише књига, него је једино важно какве су те књиге које је написао. Не тако давно, један новинар ме је упитао колико сам књига написао? Размислио сам и рекао да сам написао пет књига, а хтео сам, али сам се уздржао, да му кажем да сам написао 150. Рачуница је једноставна: пет књига, на тридесет језика – чини 150 књига. Имам, наравно, неке недовршене рукописе, али оно што је сигурно – објавићу књигу својих сећања.

После свега што сте проживели, има ли нешто што вас узбуђује и данас?

Кад  човек дође у године, које ја имам, онда га мало ствари радује. Живот почиње да личи на оно што је рекао велики цар и филозоф Марко Аурелије: „Живот је један застрашујући сан у којем нам се смрт свакодневно осмехује, а ми, немоћни, једино што можемо да учинимо је да јој узвратимо осмехом”. За старе људе, једна од најгрознијих речи јесте реч – будућност. Људи у годинама су, хтели то или не, увек у непрекидном дијалогу са смрћу. Ја често, на Калемегдану, седнем наспрам бронзане бисте мог великог пријатеља, и великог песника Стевана Раичковића, и разговарам са њим о смрти.

-----------------------------------------------------------------------------------------

Припадам српској литератури

У едицију „Савремени црногорски роман”, у издању подгоричких „Вијести”, увршћен је и ваш роман. Оштро сте реаговали и рекли да припадате искључиво српској литератури?

То је тачно. Цео спор је требало да се оконча на суду. Мој адвокат је писао тужбу, по више основа. Роман „Уста пуна земље” објављен је без уговора и моје сагласности, и сврстан у – црногорску књижевност. Оног дана када је директор издавачке куће „Вијести” физички нападнут на паркингу у Подгорици, одустао сам од тужбе.