Ожиљци из логора смрти

Прокупље – У кући на сунчаној страни Боровњака, одакле поглед пуца на читав град и околину, живи Слободан Ракић (92), један од најстаријих Прокупчана.

– Апостол, мој деда по мајци, поживео је 130 година. Очева мајка је умрла у 105. Ми смо пореклом из Пећи, чврсти смо. Деда Рака, који је 1903. био народни посланик, и његов син Ђорђе пали су у борби са качацима. Опкољени, борили су се док су имали метака, а последње куршуме су испалили у себе – казује нам Слободан, који се управо вратио са обележавања дана пробоја логора на Црвеном крсту у Нишу. Не воли, вели, да се сећа свега кроз шта је прошао. Само је једном после рата био у Норвешкој, да посети место логора у којем је био заточен више од две године. Спао је, каже, на 37 килограма.

– Мени је, изгледа, овај месец судбински важан. Родио сам се 17. фебруара 1917, а крајем месеца интернирали су ме са мајком, два брата и две сестре у Бугарску, негде код Пловдива, кажу. После су нас пешице терали до Жагубице, где смо дочекали ослобођење. Отац Радојко, звани Пећанац, рањен је 1915. код Битоља, а 1943. године убише га Бугари – прича за „Политику“ Слободан.

– Служио сам краљеву војску у специјалним јединицама за борбу против падобранаца. После капитулације 1941, са оружјем сам отишао у шуму. Ми смо ослободили Прокупље већ 9. октобра те године. Тад смо се звали „народна војска“, а тек после партизани. Био сам и на састанку са Бошком Пажином, тада познатим руководиоцем отпора, у Малој Плани. Када сам се вратио кући, пред капијом видим жандарма, споредним улицама дођем до центра и уђем у берберницу. Уто упадоше три жандарма, везаше ме и одведоше у њихову станицу. Било је то 23. фебруара 1942. Одмах су почели да ме туку, тражећи да признам да сам био у Малој Плани и да кажем где ми је оружје. Тако три дана и две ноћи, али ништа нисам одао. После су ме пребацили у Лесковац, у неки подрум пун воде. И опет батине. Кад су дознали да се спремамо да побегнемо, Немци су нас саслушавали данима, сећам се да ме је један од њих, који је говорио српски, тако ударио да сам одмах пао – говори Слободан Ракић, а из сећања му израњају слике из нишког логора на Црвеном крсту, на локве крви побијених заточеника, који су покушали пробој ограде. Сећа се да је данима трајало путовање од Ниша до Београда, у вагонима за стоку, одакле су пребачени на брод којим су Дунавом стигли до Беча, па возом до Шћећина, на Балтичком мору, па пробијање кроз фјордове и заливе преко Шведске до Норвешке и пешачења до места чијег се имена једва сећа – Медлин, мисли да се зове. Али се сећа барака, купања у леденој води, сећа се рада до изнемоглости. А радили су, каже, на копању рака: око сто метара дугачких ровова, десетак широких и два-три метра дубоких. Ту су бацани лешеви логораша, а затрпавани камењем и смрзнутом земљом. У соби их је било 76 кад су дошли, а само седам је дочекало слободу. Умало да не буде међу преживелима: догодило се, једном приликом, да га стражар упита колико има година. Не разумевши питање на немачком, одговорио је: „Нема овде јарића“. Стражар је мислио да му се Слободан руга, па га је бајонетом убо у стомак, па у бутину, па у главу... Да би се одбранио, голом руком је ухватио бајонет, уто су притрчали остали стражари и тако се избавио. Ожиљци од убода видљиви су и данас.

– Послали ми недавно неке паре преко банке. Нисам хтео да подижем тај фашистички новац. Нека моји наследници, ако хоће, узму кад ја умрем – каже Слободан, који има четири ћерке, и с поносом истиче да их је све ишколовао од свог лимарског заната. И две је куће подигао.

Слободан живи сам откако му је преминула супруга Јелисавета. На растанку, испраћа нас уз речи које су његов животни мото: „Смрт бежи од оних који се ње не боје. И радите. Ја од 24 сата дневно радим 22.