У утроби Рудник планине

Рудник – Средином протекле седмице, руководство Рудника олова и цинка на планини Рудник је приредило новинарски дан за посленике „седме силе”. А то је значило: господо новинари, рударске костиме на себе, гумене чизме на ноге, шлемове на главе, рударске лампе на шлемове, па кроз окно над којим је натпис „Срећно” напред у утробу планине! Испред петнаестак тако опремљених новинара ишао је Ацо Илић, генерални директор рудника, да не залутамо и да сазнамо што више о томе како се зарађује „хлеб с девет кора”.

Провлачимо се, једно за другим, бескрајним ходником чији су зидови руде олова, цинка, бакра, у малим количинама још сребра и злата. Газимо по праговима и између њих ускотрачне пруге; каткад по сувом, чешће по води и глибу. Покаткад нам погађају шлемове водене капи с таванице. Хладњикаво је, у јами рудника је стална температура 11 степени, без обзира на то да ли је напољу врелих 35 или мразних минус 20 Целзијусових.

– Овде се рударило и пре две-три хиљаде година, у јамама су нађени материјални докази из периода старога Рима. Рудник је био познат и у средњoвековној Србији, а почетак модерног рударења датира од пре 70 година. Недавно смо обележили десетогодишњицу приватизације рудника који је купила београдска компанија „Котанго” – успут нас обавештава директор Илић.

Кад уперимо лампе у таваницу видимо сноп каблова и цеви (струја, вода, ваздух) који се од улаза у јаму протежу дуж ходника. Видећемо, касније, и савремену опрему којом се руда отима од планине и транспортује до флотације. Како су претхришћански копачи и средњовековни Саси, без свега тога, успевали да својим послодавцима обезбеде олово и бакар, како сребро за ковање рудничког новца? Питање је без одговора, новинари маштом дочарају рударство без електричних и пнеуматских бушилица, без моторних транспортера, рударских локомотива и вагонета, без експлозива...

Дозивани брујем рударске бушилице, стижемо до краја једног од ходника. Дочекују нас двојица копача, рудар мајстор и његов помоћник. Искусни рудар, Македонац (кроз овај рудник је прошло више од стотину македонских рудара, после останка без посла у рудницима у Кратову и Злетову), већ је десет година овде на послу, буши рупе у стеновитом зиду. У њих ће поставити мине чија ће експлозија одједном обезбедити 30 тона руде спремне за даљу прераду.

– Осим ове двојице, у недрима Рудника су још 24 копачка пара. За месец дана рада они ископају 23.000 тона руде. У флотацији се од тога произведе хиљаду тона концентрата, из којега се добије пет стотина тона метала. Концентрат олова и цинка продајемо једној топионици у Бугарској, а концентрат бакра извозимо у Кину – сазнајемо од нашег водича кроз рудничко подземље.

На повременим проширењима ходника, коморама, директор Илић се зауставља, импровизује се краћа конференција за штампу, новинари питају, Илић одговара:

– Код нас је конкурс за рударе стално отворен. Просечна зарада копача је 60.000 динара, плаћа се по оствареној норми, они најбољи зараде од 90 до сто хиљада.

Новинари коментаришу да је то премало у односу на секретарице, чак и чистачице, у неким јавним предузећима и агенцијама.

Највећа комора у утроби планине, пола километра испод Цвијићева врха (1.132 м) толика је да би се у њој могао играти фудбал. Али не игра се, јер ту је смештена сервисна радионица. Њени мајстори поправљају и одржавају сву копачку опрему и транспортну механизацију – није потребно да излази на светло дана.

После три километра ходања и застајања доводе нас до лифта који нас вози 50 метара увис, све до нивоа у којем је и излаз из планине. Били смо на првом хоризонту, испод нас су још два, на сваких 50 метара један испод другог. Вертикална путања лифта у недрима Рудникпланине дуга је 150 метара.

– Волим што сам ово видео више него хлеба да једем. Кад ми се неко буде жалио да му је тешко радити, одговорићу му: „Хајде, сиђи у јаму ако ћеш лакши посао” – прокоментарисао је дописник Бете Живко Перишић кад смо изашли на сунце.

Бошко Ломовић