Америка и евро-НАТО

Европски део НАТО-a борбено је млитав и нема воље за рат, закључио је нервни центар савеза смештен у Вашингтону. Повод за алармантну дијагнозу је Авганистан. Стечен је утисак да у тој земљи малаксава све што би требало да чини некакав нормалан животни поредак, а да је на снази привид ,,опоравка и обнове” – сваким даном све мање одржив сурогат мира, пошто је рат с талибанима објављен добијеним, а није завршен.

Основни разлог крхкости авганистанског привида је стање на фронту. Жилавост тобоже пораженог непријатеља изненадила је Вашингтон. Показало се да америчка ,,хај-тек” машина за рат не излази на крај с талибанском герилом. Резултат? Више од четрдесет хиљада војника НАТО-а, у највећем броју Американаца, затим Британаца и Канађана не успева ефикасно да контролише југ и исток земље.

Последњи нови велики проблем је хаотични Пакистан, чије медресе регрутују, увежбавају и идеолошки фанатизују добровољце за рат са Западом. Ствари би могле да крену сасвим наопако, ако се у Пакистану не изађе на крај са Ал Каидом. Међутим, после убиства Беназир Буто и кризе са Мушарафом, све мање је јасно како би се то постигло.

Алтернатива рату који се не може добити је рат који се губи. САД то не кажу, али бојазан од пораза јасно је изражена на страницама америчке штампе. Страхује се, штавише, да рат не захвати и Пакистан.

Снаге САД су при горњој граници напрегнутости, распете између авганистанског и ирачког бојишта. Инстинкт каже да се кризе некако гурну ,,под тепих”, макар до политичке штафете у Белој кући. Али то није реално, у случају да у Авганистану точак клизне низбрдо.

У фијаско ратовањима, суочавање актера са стварношћу никада није једноставно. Није ни Америци. Испитивачки поглед њених политичких и војних шефова прешао је бојиштем и у потрази за узроцима слабости застао на савезницима Европљанима. Зар није њихова безвољност разлог што су у Авганистану кола у блату!?

На југу недостају борбене трупе. Бројно стање људства је у тој мери ,,кнап” да овог тренутка још нема резерве – да ускочи како би део ратно ангажованих маринаца био извучен с бојишта за обећани одмор.

У то исто време, евро-НАТО (не рачунајући Британију) радије инсистира на дужностима у тзв. безбедним зонама, у Кабулу и другде. Немци ,,држе стражу” над примирјем и асистирају у обнови цивилних активности. Французи помажу војну обуку, образовање, рад и транспорт. Наводно, чека се да одбрамбену мисију преузме сама ,,армија Авганистана”, релативно малодушна структура у настанку. (Не може се оспособити пре следеће ,,три до четири године”, прогнозирао је немачки генерал Касдорф.)

Криза солидарности наводи на идеју о кризи НАТО-a. На то указује јеткост у америчким меродавним објашњењима стања у којем је алијанса. На пример, државног секретара за одбрану Гејтса – да би алијанса могла да се подели на ,,оне који желе да се боре, и гину за заштиту безбедности људи, и оне који не желе”. А онда, да ,,не можете имати једне савезнике чији синови и кћери гину у борбама, и друге савезнике заштићене таквог жртвовања”.

Амерички опонент је унутар политичке јавности Европе понесене неодобравањем ,,Бушових авантура”. Продужава се инерција осуде англоамеричке агресије на Ирак. Владе које оклевају, не шаљу трупе у рат у Авганистану, боје се избора.

Пре недељу дана, Вашингтон је пошао у кампању обнове морала, или тачније последње потере за добровољцима. Шеф дипломатије Кондолиза Рајс дошла је у Авганистан да охрабри и председника Карзаија и трупе. Секретар Гејтс се искрцао на европској обали Атлантика да, користећи трибине Вилнуса и Минхена, позове Европљане да разлуче Ирак од Авганистана. На коцки је безбедност Европе. Тачно, али ,,после Ирака” тешко је поверовати.