Титула ништа финансијски не поправља

Док у полуфиналу доигравања за првака државе није савладао Црвену звезду, Партизан није био виђен као финалиста, а још мање као победник. Разлог томе била је старост играча „црно-белих”. Њихову даровитост нико није оспоравао, али се сматрало да су премлади.

Премлад је, као тренер, и Владимир Вујасиновић, али их је, ипак, довео до титуле првака државе.

За то је, вероватно, заслужна и срећа. Партизан је у „мајсторици” полуфинала избацио „црвено-беле” на пенале, у финалу је, такође на Бањици, у другој утакмици потопио наде Радничког, који је у одлучујуће двобоје ушао без кључних играча, који они нису хтели да играју, пошто им клуб дугује.

То не умањује подвиг „црно-белих”. Они су против најјачег састава Крагујевчана у финалу Купа Србије имали победнички пехар у рукама, али су га сами испустили.

Расплет у првенству је, на неки начин, надокнадио оно што је тада пропуштено и, што је још важније, потврдио огроман труд, непоколебљиву веру у себе и све оно без чега се не постаје шампион.

Шта је Вама, овој екипи и клубу донела титула првака државе?

Сезона је била веома тешка, што због врло напорног календара, што због младог тима, који смо силом прилика формирали. Неки играчи су заслужено постали првотимци, а неки прерано, с обзиром на узраст и стас, јер физички још нису дорасли да се боре у сениорској конкуренцији. Имали смо и имамо огромне финансијске проблеме. У таквим околностима путујемо на утакмице, плаћамо играчима те платице, чисто да нешто имају... Није било лако и кад се заврши на овакав начин то је много боље него да је на неки други. Ово је велико задовољство за мене, за стручни штаб, за ове играче, за цео клуб. У не баш идеалним условима играли смо добро и освојили титулу.

Само велико задовољство?

Значи много за играче и за нас тренере, јер смо остварили неке жеље и нисмо радили узалуд, освојили смо трофеј који у оваквој конкуренцији није лако освојити. Што се тиче финансија, неће се ништа битно поправити.

Зашто?

Зато што се наш спорт, а не само ватерполо, налази у таквим околностима. Није приоритет улагати и покренути ватерполо. Стоји веома ниско и нема наговештаја да ће нешто да се промени.

Шта радите у таквој ситуацији?

Настојимо да задржимо „клинце”, да задржимо већи део екипе да бисмо били конкурентни у Лиги шампиона и Јадранској лиги, да изгурамо и следећу сезону.

Може ли нешто да се заради од оних који ће отићи?

С већином имамо уговоре, може да се добије неко обештећење, али то није велики новац. Прелазни рок почиње наредног месеца. Засад нема ништа, мада претпостављамо да би могао да оде Мандић, можда Гилен... Соро је завршио с Партизаном и следеће сезоне посветиће се репрезентацији Бразила.

Партизан је прошлог лета остао без неколико врло важних играча...

Играче који желели да напусте клуб, који су добили неку озбиљнију понуду нисмо могли да задржимо. Нисмо могли да улазимо у „преговарачки рат”. Ко се јави да хоће да иде, тај и оде.

Ова титула потврђује да као тренер напредујете...

Учим свакодневно. Иде добро, али је то далеко од оног врхунског нивоа. Треба још много да радим. Тако сам размишљао и као играч. Спорт се стално мења... Рецимо, техничке и тактичке ствари се мењају, па зато мора знање да се обнавља и усавршава. Засад имам снаге за то. Настојим да овим младим играчима пренесем оно што знам.