Бари

Звездин тим који је освојио Куп шампиона 29. маја 1991. године био је један од последњих великих производа друге Југославије. Била је то, заправо, репрезентација старе Југе коју су чинили Срби, Македонци, Црногорци и по један Хрват и муслиман. Додуше, неправедно је то рећи, јер су и Просинечки и Шабанаџовић вредели бар за двојицу.

Био је то тим који је Ивица Осим поставио као окосницу екипе за Светско првенство у Италији у којој је СФРЈ изгубила на пенале од Аргентине. Распала се потом и Југославија. Распала се и Звезда. Распао се затим и фудбал. И сада је такав какав је. Дакле, никакав.

Отуда треба разбити предрасуде о том наводном фудбалском пројекту који је порођен у некаквој измишљеној великосрпској лабораторији. Тим из Барија је, узгред, водио избеглица из Осијека Љупко Петровић. Тадашње социјалистичко руководство понашало се пророчки и прагматично, као сада Роман Абрамович, газда Челзија. Плански су куповани играчи како би се коначно склопила машина за освајање Купа шампиона.

Али две полуге су недостајале. И оба играча су дошла као бакшиш с неба. Белодедић је препливао Дунав, бежећи од Секуритатее, па му је ћебе и фен дао Џаја. Просинечки је отеран из Динама, па је, као Хрват избеглица, на „Маракани” постао најбољи централни везни света.

Уз Савићевића, Панчева и Драгишу Бинића напред, и македонског костоломца Најдовског позади, створен је костур тима који би, да није било рата, постао садашња Барселона.

Тадашња Звезда била је само део моћне југословенске Прве лиге, светски вредног места фудбалског бизниса. Партизан, Динамо и Хајдук били су део софистициране политике републичких и савезних кадрова, који су, заједно са судијама, црним фондовима, комесарима за безбедност, све самим генералима Удбе и, разуме се, усијаним медијима, стварали циркуски спектакл који се из недеље у недељу настављао, апсурдно и надреално, од маестралне игре до крвавог рата! Само су наивци посматрали фудбал као трчање за лоптом.

Потом су моћни клубови, а сваки од њих је био спреман бар за финале Купа Уефа, постали нови симболи посткомунистичких босова. Онда су се разишли свако на своју страну.Затрованадеца са севера Маракане и њихови двојници са Максимира чинили су регрутну базу паравојски, одлазећи у свете српске и хрватске земље. Хулигани постају ратници за лепу нашу и лијепу њихову ствар у тако једноставно дизајнираном поретку поститоизма.

Било је, ипак, дозе романтике у том паранормалном свету. То је био тим Звезде који је покупио најбоље од свих њих и свих нас. Зато градиво из Барија треба чешће да понављамо. Рат је био и прошао, а ми ништа нисмо научили. Џаба смо кречили, џаба смо играли.