Индекси и Кикинда

Када би се на једном месту окупили сви незапослени са факултетском дипломом, добили бисмо град величине Зајечара. Статистика последњу деценију барата бројевима од 50.000 до 60.000 незапослених дипломаца, што је податак после којег ће већина само да слегне раменима. Замислите један град или општину величине Кикинде? Ипак није свеједно.Толико, отприлике, младих сваке године упише један од осам универзитета у Србији. Најмање две деценије факултети деле исти број индекса, а највише баш тамо где је и највећи вишак – на економији, правима, медицини...

Шта још говоре бројеви? Економски и Правни факултет у Београду за неколико дана уписаће по 1.500 бруцоша, а у главном граду има по 1.800 незапослених дипломираних економиста и правника. На свим медицинским факултетима у Србији биће уписано око 1.500 нових студента, док 2.700 незапослених дипломираних лекара чека на бироу. Додатни проблем је то што ће већина њих по добијању дипломе гледати да што пре спакује кофере, а земље које у њихово школовање нису уложиле ни један једини евро дочекаће их раширених руку.

Није потребно да будете професор Економског факултета да схватите „у ком грму лежи зец”. Кључ је у односу државе и факултета, јер тај статус кво одговара и једнима и другима: за сваку владу је лакше да годишње добије нових 50.000 студената него још 50.000 незапослених на бироу. Зато делују неуверљиво обећања која сваке године чујемо из Немањине, како ће се баш од наредног уписног рока пресећи зацементирана уписна политика.

Аргументи којима се брани став да „тренутно не може ништа да се учини” јесу и то што Србија има мали број високообразованих и што је у поређењу са плановима ЕУ до 2020. године неопходно да се повећа број бруцоша. Генерације које излазе из средњих школа све су малобројније, па тако, парадоксално, факултет уписују скоро сви који добију књижицу.

И аутономија универзитета је згодан аргумент да се ништа не мења. Факултети извлаче аутономију као кеца из рукава сваки пут када просветне власти покушају нешто да спроведу, објашњавајући да за њих одлука Министарства просвете није правно обавезујућа, већ је то мишљење који они могу и не морају да приме к знању. И поново све по старом.

А то значи да ће се факултети сваке године грчевито борити за сваког студента: буџетског, наравно, јер за њега добијају више пара од државе него што је школарина коју наплаћују за једног самофинансирајућег академца, јер њиховим парама решавају проблем професорских плата и неплаћених рачуна за грејање, струју, телефон...

Решење је јасно, зацртано је још пре неколико година и у „Стратегији развоја образовања Србије до 2020. године”. Потребно је само да се већ једном пресече, макар то значило да од следећег јуна нећемо имати ниједног бруцоша на економији.