Кад држава ћути, Матица зове добротворе

Нови Сад – Болна је, понижавајућа и онеспокојавајућа чињеница да државна администрација не одговара на бројне позиве на разговор и апеле да се помогне да Летопис Матице српске, најстарији књижевни часопис у Срба, али и у свету, настави да излази – каже за „Политику” проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Он истиче да не постоји часопис који траје близу два века, од 1824. године, који континуирано излази.

– Летопис је то успео у време Аустроугарске, уочи Првог светског рата. Успео је и после Првог и после Другог светског рата. А сада у држави Србији да се деси да не може више да излази као месечник, то би била  лоша симболичка порука. Просто не могу ни да уђем у памет оних који би могли са тим да се помире. Матица не може – каже председник Матице српске, који се заједно са уредништвом Летописа обратио добротворима у потрази за алтернативним решењем.

Решење се тражи и у ширењу мреже пренумераната – претплатника на часопис. Охрабрујући одговори већ стижу. Има и оних који дају мале прилоге, онолико колико могу, а свака помоћ је добродошла, јер је држава ове године оставила буџет Летописа готово празним.

Са 35 милиона динара из републичког буџета, Матица српска успева само да исплати зараде запослених и покрије трошкове за зграду у Новом Саду. Чак 11 милиона мање него претходне године. Кренуло је обраћање министру, молбе да се договорно дође до решења, али овог пута за разлику од прошле године тога нема. Станић истиче да је важно да се зна да се и Матица укључила у мере штедње, али да није праведно да јој се одузима више од тога.

– Дирљиво је када дође човек с неколико хиљада динара и каже: ето, ја хоћу да дам свој прилог. И њему бескрајно хвала, Матица ће то умети да поштује и то ће остати записано. Као што ће остати записано у историји установе ко је направио напад на систем Матичиног функционисања. То нису ствари које ће се заборавити тако лако – каже Станић.

Матица српска је институција од републичког значаја и природно је, напомиње њен председник, да извор финансирања за њен рад буде у Републици. Упориште за такву позицију дефинисано је Законом о Матици из 1992. године, али пре свега у свему ономе што је дала српској култури као непрофитабилна установа основана још 1826, две године након што је Летопис покренут.

– Све оно што Матица ради у домену стандардизације језика јесте капитална ствар. У Матици се пише правопис, изашао је једнотомни речник, нормативна граматика... Осим тога, послови у вези са енциклопедистиком су изузетно значајни. Сваке године Матица објављује 11 научних часописа. Објављујемо низ монографија у оквиру истраживачких радова. Уз галерију, библиотеку, издавачки центар, видимо колико је то установа великог историјског, али и значаја који је повезан и са садашњошћу и будућношћу наше науке и културе. И зато је она драгоцена – наводи наш саговорник.

Истина је да Матица има и сопствене, али невелике приходе од продаје књига и часописа. У прошлости је имала велике приходе од имовине задужбинара. Један од њих био је бечејски велепоседник Богдан Дунђерски. Та имовина је после Другог светског рата национализована, а Матица сада очекује исход процеса реституције.

Станић наводи да је задужбина Дунђерског имала 360 катастарских јутара првокласне земље у Бачкој и да би Матица само од тога могла да финансира многе своје програме:

– Зато је обавеза државе да, када је одузела сву ту имовину, на неки начин компензује Матици тај губитак. Не само због оних научних, културних циљева, него и зато што јој је одузета имовина од које је могла да живи.

Након што је недавно проглашен стечај ПИК „Бечеј”, под којим је имовина ове задужбине, Матица српска је у допису стечајном управнику, али и у отвореном писму јавности упозорила да та имовина не може бити отуђена. На тај начин, објашњава Драган Станић, упозорени су они који можда желе да је купе „да добро знају да постоји власник све те имовине и да не улазе у сумњиве послове”.

ВАНУК је политички гест

Намера покрајинске власти да, после ВАНУ, оснује Војвођанску академију наука, уметности и културе (ВАНУК) првенствено је политички гест, оцењује председник Матице српске:

– То је тражење елемента државности, који би онда, ето, држао неки нуклеус у главама људи да ту постоји амбиција те врсте. Академије се формирају као установе које треба да дефинишу највиши научни и уметнички стандард на (пре свега) државном простору. Ако поред САНУ, сада у Србији формирате и војвођанску академију, онда тиме шаљете поруку да то видите као, потенцијално посматрано, једну могућу државу у држави. То је та симболичка порука. Мислим да за тиме нема потребе.